Djoković, Milan: Ljubav; Q 249

- 71 PEDJ

A (ledeno). Ne znam. MILEH

A (zavapi). Jesi li pravedan prema meni ? PEDJA Možda i nišam.

Ali drukčije ne može. MILENA Zašto ? PEDJA Zar ja znam šta bih sad mpgao učiniti da budem pravedan prema tebi ? Gde je tu,

u svem što se desilo,mogučno reći koji putevi vode u "pravedno",koji u "nepravedno

" ? Ne znam. MILENA Ti si uvek znao putove.O tebi se priča kako si uvek spreman da pompgneš čoveku-.Pa jesam li i ja čovek ? Hočeš li i meni da pomogneš ? Osudi me ako misliš da zaslužujem osudu.Ili mi jasno reci da nišam kriva.Kaži nešto.Preklinjem te. PEDJA (nije ravnodušan prema njenoj sudbini,ali bi hteo da što pre ode tamo kuda ga zpve največ

e saučešče

;zato u njegovom tonu prevlada odlučnost i ona teško dirne Milenu,koja se oseti kao čovek napušten od svih). Moram da podjem. MILENA Nemoj tako jednostavno da odeš ! Dolazi noč.Najcrnja u mom životu.Lakše bi mi bilo da me sutra tamo zaspu kamenjem,ispljuju, nego da ostanem sama.Možeš li da to shvatiš ? PEDJA Mogu.