Djoković, Milan: Ljubav; Q 249

- 6

1,lepši nego što smo zaista bili. Ono je sve prolazilo u povišenoj temperaturi. A ovo sad... DANICA /stavi šake na oči/. Ružno. Gadno. ŽARKO /skida kaput; odl učno/. Ostajem. Javlču se telefonom. Putovaču sutra. DANICA Ne! Ne! Ne! Ne bi mogao noćas oka da sklopiš. Znam te ja. Moraš da putuješ. Odmah. Prvi.iput naredjujem 1 hoču da me slušaš. ŽARKO Neču da te slušam. DANICA /cikne/ Moraš! /uplašila se od sopstvenog glasa/. Neču milostinju. Ne prímam to od tebe. Vredjaš. Neču ovu noč da mi poklanjaš. Nečul Idi! ŽARKO /zbunjen, ne može sebi da razjasni gde je sad tu pravi bol a gde neočekivana histerija 1 prevagne u njemu osečanje da iz Danice progovara histerija koju, dotle, nikad u njoj nije osetlo; brzo uzme skinutl kaput/. Idem. Dovidjenja. /Kao da daje časnu reč/. Vratiču se sutra uveče. DANICA /gleda za njim bez reči; napolju se čuje automobllski mo tor; kola kreču, odlaze i posle se više ne čuju; ona je sve to vreme, dugo vreme, otstojala kao kamen; zatim odlazi do fijoke; izvadi revolver i zagleda se nekud u svoju „ pro šlo st./ I ^ t B s # '