Djoković, Milan: Ljubav; Q 249
- 5Í[... tako ću reči kao da je sve bilo najbolje, dva druga, dva prijatelja su se sporazumela. Mi smo imali svoj život i pre nego što su drugi znali. I sve je uvek ostalo samo naše. I ovo če biti samo naše. Moje i tvoje. Ali /zagrcne se/ nemoj da mi zameriš što tebi moram da kažem, što ja moram da kažem. Ti nemoj ništa. da moram. Jači si. Priznala sam ti. Uplašila sam se več, ne samo jedanput, da če ovo doól. I uvek sam sebi tvrdo rekla da neče. Čovek je takav. Sve bi hteo da je njemu najbolje. Ako nije, izmisliče, slagače samoga sebe. ZAHKO ^ar sam j a davao povoda da se plašiš? Mislim, bar, da nišam. DANICA Nisi. Sama sam izmišljala povode. Dolazllo je u glavu samo, pa ne da oka sklopiti. Noču. Kad si na putu. Stidela sam se same sebe što mislim na to, na najgore. Ali šta môžeš? I žalila sam uvek što sam te poslušala kad si rekao: "Tvoje je da kuču nosiš na sebi i to ti je dovoljno tereta, ništa ti više ne treba." Poslušala sam a opet nišam, ponekad, mogla da ti ne prebacim. Da sebi ne prebacim što sam poslušala. Ja nišam umela drukčije nego onako kako ti kažeš. Ti si rekao, u proleče četrdeset druge, kod onog bogaza, da odem u štab i da odnesem pismo. Poslušala sam, probila se kroz zasede, sve je dobro ispalo. Bí^Hdpgrelať d^ ^^ qpm mp t ato Rekao si, zatim, drugo, treče, sve. Ništa nišam odbila. Tati sam one noči, kad se uplašio, ljutito bacila u lice da ne bude kukavica i da ne sramoti svoju srpsku Oblllča medalju. Sutra su ga odveli. I... znaš, da ne govorimo o pokojmcima. Mama je muški trpela. Sama. U logoru. I kod kuče. Sama. Trpela je. Ja sam je ubedila da ti ne možeš pogrešiti. Tvoja reč bila joj je sveta. Nemoj da me zaustavljaš. Ne smeš ni pomisliti da ovo govorim zbog nečeg drugog. Da te potsetlm i zadr-
