Djoković, Milan: Ljubav; Q 249

PEDJA Pa formalno. To ni j e nekakva smišljena prevara, učinjena da se dodje do cilja. U toj nevinoj laži je tragika njegova, ne tvoja. MILENA Što ti večeras sipaš šuplje fraze. Nikad ne bih mogla da pretpostavlm. PEDJA Dobro, meni je razumljivo što ne veruješ meni kad ne veruješ njemu, ali ja pokušavam... Slušaj Milena, razgovaraj s njim. Milena, taj čovek te voli. MILENA Ne. Nikad! PEDJA Otkud ta neshvatljiva upornost? MILENA Ne bi inače tako olako rekao neshvatljiva upornost, poznajem te, znam da se reč iz tebe lako ne prokrijumčari. Ali večeras čini mi se da govoriš reči koje nisu tvoja intimna misao. Reči koje kao da si odnekud uzeo pod najam, da verno služe, da ne izdaju intimnu misao, reči koje same za sebe jezde radosno kao siti konji upregnuti u bogate i lake karuce. PEDJA Vat r omet! MILENA Varaš se, druže moj. Kad bi znao koliko je gorčine u meni ovoga trenutka. Gledam te kako si gotov da sve učiniš za nekakvu njegovu ne potrebnú rehabilitacij

u u mojim očima. A mene, istovremeno, sponta no ili nesvesno, bacaš u drugi plan. Da, da. U drugi plan. Tu je onaj nerazmrsivi čvor oko koga svi vi zaobilazite. Ja sam drugarica