Djoković, Milan: Ljubav; Q 249
- 22 U svetlosnom krugu Daničin lik. Glava u šakama i ruke laktovima oslonjene o sto. Zagledala se nekud. Zamišljena. Misli joj se sve brže kovitlaju 1 tek poneka, ona koj a u njoj najteže odjekne, dopre do nas. Zašto da mu ne kážem istinu? ... Treba da zna. •• Možda mu nikad ni na pamet ne padne kako je teško čekati... Možda on nikad ni je ni čekao? Ne zna. Samo su njega čekali... Reči ču mu... Neču. Naljutiče se... Ne bin htela. Ne mogu da se pomirim s tim. Neču da ga ljutlm... Umoran je. I brige ga skolele... On misli na zemlju, na sve ljude, nema vremena da misli na sebe... i mene... Ali otkud j a znam da mu nikad nij e palo na pamet koliko je teško čekati? ... Ne. Zašto ga okrivijujem? ..• Ali bar neka kaže... Ne voli on da se vajka, da se mazi... Čekaj. I to je voleo. Bar ponekad, kad se odvojimo od sveta i ostanemo sasvlm sami... I u ratu, ponekad. •• Umeo je i da tepa. Još onda. Umeo je... Ne. Nije to... Drugo nešto se isprečllo, samo neče da podeli brige sa mnom i čuti... Ne, ne, ne, ne smem o tome da mislim: nije druga žena! On je samo moj. Nikad od mene on neče da ode. Nikad... A zašto ja sad, kad dodje, ne bih mo gla da mu se oblsnem oko vrata, da ga lzljublm i da mu kažem: samo si moj! ... Pa ni ja nišam otvorená, i ja krljem da se ne osečam dobro. Zar i ja nemám dva licat jedno za sebe, drugo za njega? Zar to mora 1 medju onima koji se vole?... Da, učiniču tako. Zagrliču ga, izljubiču ga, neka se iznenadi, sve ču mu reči, sve. Volim ga. Želim da što pre dodje. Neka mi ovo bude najlepša noč s njim. To hoču... Žuri! Žuri dragi moj! Pritisni papučicu za gas!... Ne. Nemoj tako brzo. Čuvaj se. Stiči češ. Ja sam navikla da čekam. Ne. Neču te n zamoriti pitanjlma. Dodji i lezi da se odmoriš, umorna moja lepa úíwro.
