Képviselőházi napló, 1906. XI. kötet • 1907. junius 21–julius 4.

Ülésnapok - 1906-185

185. országos ülés 1907 június 26-án, szerdán. 187 óriási többsége nem akarta, hogy a kisebbséget Hiajorizálja, de nem akarta azt sem, hogy a kisebbség hamis okoskodásokkal az ő törvényhozásának nyelvét változtassa meg. Egy kivételt engedett, de a saját magyar törvényhozási és ügykezelési nyelvét nem adta fel. (Lelkes éljenzés és taps.) Eddig azt senki meg nem támadta, önök is hasztalan fogják megtámadni, mert mi megvédelmezzük és megtartjuk. (Elénk helyeslés, éljenzés és taps.) Magdić Pero

: Visoki sabore

! Elnök : Milyen czimen kivan a képviselő ur szólni? (Zaj a szélsőbaloldalon. Felkiáltásolt: Nem lehet igy tanácskozni!) Csendet kérek, t. ház! Magdic Pero: Molim riječ po §. 215 si. c) j)oslovnoka. (Zaj.) Gospodo, meni se čini da je vama vrlo stalo do toga, do se ovdje nevrši poslovnik. Gospodo, poslovnik je kako za jednu stranu kuće, tako i za drugu obvezatan, pa se mora vršiti. Ali upozorujem vas, da kako god ovaj poslovnik imade za ovu kuću zakonsku moć, tako mora uvjek počivati na zakonskoj bazi i za nas Hrvate i za Vas Magjare, na bazi temeljnog zakona od godine 1868. Po poslavniku pripada svakon predlagaču pravo, da o svom predlogu još jedamput govori prije, nego se glasa o samoj generalnoj debati. Gospodo, to poslovnik tako kategorički kaže, da je svako tumačenje bilo kojim paragrafom, bile jednostrano stvorenin zakonom u magjarskom saboru suvišno. Ova ustonova je tako jasna, da je sva sofisterija i filozofiranje ovote neumjesno. Gospodo, kad jeni kućni red dozvoljava, da ja smijem svoj predlog još jedamput obrazložiti, onda ja držim, da bi bila skrajna jurotuzakonitost, da bi ovaj visoki sabor pogazio sam taj kućni red, kad bi kojega predlagača lišio onoga prava, kojim ima svatko pravo da se posloži. Gospodo, kad meni poslovni red dozvoljava, da ja smijem svoj predlog još jedamput obrazložiti, onda ja pitam vas, kako vi možete pukim glasanjem učiniti, da se meni oduzme pravo da o tom predlogu još jedamputa govorim. Gospodo moja, baš obzirom na ono tumačenje, kako ga je i moj pređgovornik s hrvatske strane izvolio iztaknuti, je najbolji dokaz, da je baš od potrebe, da se riječi svakoga pojedinog predlagača ovđjeeuju i da svaki svoje stanovište obrazloži. Gospodo moja, ne samo ta okolnost, što bi se netko našao iz med ju designiranih govornika, koji bi predlog htio bolje obrazložiti, jer je od drugoga tako nepodpuno i površno obrazložen, da ga visoka kuća nebi mogla primiti, nego i okolnost ta, što nitko nije kadar niti po zakonu pozvan, da meni riječ uzme i da me liši moga prava, — baš to me ovlaščuje odnosno svakoga predlagača, da mu nitko ono pravo, koje mu zakon daje, oduzeti nesmije. Ja hoću i velim još jedanputa, ja hoću, da se svojim pravom služim, koje mi §.217 kućnoga reda daje, i to moje pravo absolutno nitko uzeti mi nesmije. Gospodo moja! Vi znate, da po kućnom redu predlagač može takodjer doći u tu priliku, da svoj predlog povuče. Sad gospođo moja, ja, koji sam spadao u onu grupu ljudi, koji su stavili jedante isti predlog, pošto je sabor designirao govornika, ja sam držao, da netrebam doći u sabornicu, jer će o predlogu govoriti designirani govornik. Nu medjutim se dogodi, da taj odustane od riječi ili da mu predsjednik riječ uzme. — Sada pitam ja, kako se može opravdati, da ste lišili mene inoga prava da govorim o svom predlogu, a o njemu nije govorio niti designirani govornik. Gospođo moja, krivo nam činote, kad zahtjevate od nas da se mi pokonimo onoj zakonskoj ustanovi cl. 44. ako se nevaram od god. 1881, ili 1882, koji je ztvorem lili na mađjarskom saboru. Gospodo moja, svakome čovjeku i svakomu zastupniku netreba biti jurista, da mu bude jasno, da zakoni stvoreni u Hrvatskoj, dakle jednostrano, nemogu imati pravne valjanosti i kreposti za Ugarsku, a još manje mogu preinačivati nagodbom ustanovljene zajedničke poslove i uredbe. Isto tako nemože ni madjarski sabor a niti zajednički absolutno da stvara zakone, koji bi preinačivali temeljne ustanove nagodbene, te takovi zaključci nemogu imati absolutno nikakove kreposti u Hrvatskoj. Nemože toga činiti ni zajednički sabor, kad bi i raspravljao uz sudjelovanje zastupnika i delegata Hrvatske i Slavonije. Kad vi. to svi vrlo dobro znadete i kad znadete da §. 70- ugarsko-hrvatske nagodbe od god. 1868. izrično proisuje, da se nijedna ustanova toga zakona nesmije brisati, nađonpunjavati i izpravljati bez suđjelovanjatim zakonom na to jiozvanih faktora t. j. Hrvatske i Slavonije i Madjarske putem regnikolarnih deputacija, onda, gospodo moja, držim, da je svakome jasno, da vi nama krivo činite i da izazivate nove konflikte, kad velite, da mi u ovom saboru prigodom ove rasporave imamo madjarskim jezikom govoriti i podneske podušati. Mi bi to možda velo rado vama učinili, kad bi tomu jeziku bili na toliko vjašti i kad bi ga toliko znali, da se možemo s njime služiti. Učinili bi smo to, nu ne zato, što bi so htjeli odreći svog prava, nego za to, da vas naša živa riječ, potićuća iz dubine patrijotićnih srdaca može biti osvjedoči o onome, o čemu vas niti sam zakon nemože osvjedočiti. Pa kad gospodo poslovnik dozvoljava svakomu nakodnome zastujmiku, koji je stavio predlog da govori o njemu još jedanput, kad §. 59. ugarsko-hrvatske nagodbe jasno propisuje, da se delegati naših kraljevina u ovom visokom saboru hrvatkim jezikom služiti mogu, onda se nama i opet čini krivo, kad se s jedne strane zahtjeva, da se predloži naši podnašaju samo u madjarskom 24*