Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)
METNICKE KOLONIJE U SENT Hände, koji je slikao „štimung” predgrađa i žitelje na rubu egzistencije, vlastito okruženje dečaka bez imovine, koji je stasavao do trgovačkog pomoćnika. Bilo je to, nedvojbeno, iskreno slikarstvo samouka, iznedreno početkom tridesetih u godinama surove privredne krize! Posve prirodno, zanos mladih ne trpi odlaganja. Odmah je iskazan angažman udruženih i u drugoj forrni: oiganizovana je izložba siromašnog, izuzetno talentovanog samouka-vajara JožefaTota (Tóth József, 1916-1935) i nekoliko njegovih vršnjaka. Ova izložba, priređena u Senti avgusta 1934. godine, primer je udruženog dejstva! Uz neviđeni publicitet i posetu prodato je preko dvadeset eksponata, podstaknuta je darežljivost dobronamemih i prikupljen je novac. Stolarski kalfa, čiji je talenat potvrdio Ivan Meštrović, otpremljen je na zagrebačku Akademiju likovnih umjetnosti. Tuberkuloza, prvenstveno bolest ubogih, sprečila je dalje bokorenje ove akcije mladih. No, trajno značenje na vojvođanskoj likovnoj sceni grupa je stekla oktobra 1938. godine. Tada je, naime, priređena u Subotici „izložba mladih”, pripremana u ozračju redakcije časopisa „Híd”, vise pod uticajem novinara i književnika nego likovnih stvaralaca. Doduše, Andraš Hanđa već studira u Beogradu, gde ga veoma ceni profesor-slikar Petar Dobrović (1890-1942), tamoje od 1934, i Jožef Ač (Ács József, 1914-1990), odnosnoĐoRĐE Bošan (Bosán György, 1918-1984) od 1936. godine. Od ukupno sedamnaest učesnika još troje se školuju, ostali su samouki likovnjaci. Neki sa izvesnom slikarskom reputacijom, poputTiVADVRA Vanjeka (Wanyek Tivadar, 1910-1981.) iii Lasla Siladija (Szilágyi László, 1909— 1980). Vajari Gabor Almaši (Almási Gábor, 1911-1994) i Tibor Gotesman (Gottesmann Tibor, 1917-1997) su radnici, prvi stolar a drugi štampar. Najmlađi, Đerđ Sabo (Szabó György, 1920—1963)je gimnazijalac, itd. „Izložba mladih likovnih umetnika Madara Jugoslavije”, priredena je u velikoj dvorani Mađarske čitaonice (danas „Népkör”), od9. do 15. oktobra. Imalaje velikog odjeka, pisala je o njoj stampa, bilo je neuobičajeno mnogo posetilaca. Nije tome bio razlog izuzetan umetnički dornet. Sastav učesnika je bio heterogen, izlagali su studenti, talentovani poletarci, samouki likovnjaci i diletanţi. Ipák, izložba se dugó pamtila. Možda ponajviše zbog dominirajuće „klime” teskobnog naslućivanja sveopšte katastrofe. Na dan otvaranja izložbe, štampa je objavila da se Nemačka, uprkos protestima, naoružava. Rat se već „osećao u vazduhu”. Septembra 1939. godine önje i počeo, a 6. aprila 1941. bombardovanjem Beograda stigao je i do nas. Specifično stanje duha, žudnja za udruženim angažmanom mladih oko redakcije „Híd”-a, entuzijazam u budućnost zagledanih, zastrti su neprozirnim plaštom teskobe. Studenti su se vratili kućama, učesnici pomenute izložbe rasturili. Bio je rat. Potom je u talogu čemernih osećanja počeo da klija posve növi „svet” - posleratno doba. Posle rata, u dosta sporom budenju „likovnog života”, termin „umetnička kolonija” se nepominje, izložbesu retkopriredivane. Kreativne inicijativesputavanesu političkim diktatom uvezenog socijalističkog realizma. Počeloje tumaranje u „lepšu budućnost”, prvenstveno zatiranjem sećanja na vrednosti predhodnih razdoblja. Jedna ambiciozno zamišljena likovna manifestacija novog doba, priredba u forrni „osvrta pred növi početak”, bila je „Izložba živih vojvođanskih likovnih umetnika”, koja je trajala od 16. septembra do 16. oktobra u Petrovgradu, svpjedobno Velikom Bečkereku, iliti potonjem Zrenjaninu. Naravno, 1945. godine, baš u danima kada se diljem Vojvodine obeležavala prva godišnjica „oslobođenja”. Naglasak u naslovu izložbe - „živih vojvođanskih” - ima prizvuk tek minulog svetskog rata. Drugog po redu u samo prvoj polovini dvadesetog stoleća, tokom kojeg se ginulo na razne načine i ne samo na „zvaničnim ratištima”. Doduše, umetnika „živih” i „vojvodanskih” ima znatan broj. Cak i onih koji na izložbi nisu zastupljeni. Samim tim i sloboda nije podjednaka za sve preživele. Sve se to savršeno dâ videti upoređujući imenik kataloga sa stvarnim stanjem na likovnoj sceni uoči rata. I, što je nadasve uočljivo, povodom izložbe, B. Č. (Bogdan Ciplić) već 18. septembra 1945. u „Slobodnoj Vojvodini”, pored ostalog, piše: „Naglasimo odmah i to da su naizložbi bili zastupljeni slikari Mađari, iako je mađarsko vojvođansko slikarstvo mlado i još skoro u povoju.” Zaista, na izložbi su zastupljeni Mađari i to sa eksponatima sledećih umetnika: Sandora Nada (Nagy Sándor) Andraša Hanđe i Đorđa Bošana (koji nije u katalogu naveden)2. Sándor Nad (1912— 1955), kasnije poznati arheolog, poput Hanđe i Bošana bio je učesnik „izložbe mladih” 1938. godine. Posredno je „prisutan” još jedan od onih iz 1938, ali kao pisac prikaza o izložbi („Szabad Vajdaság”, 24. septembar 1945.), Đerđ Sabo. Potpisan kao Becskereki Szabó György, nadalje bice „B. Szabó György” (Đerđ B. m
