Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)
METNICKE KOLONIJE U SENT lucije IB i njome izmenjene političke klime u zemlji i u likovnoj umetnosti ée se postupno početi javljati znaci promene. Najradikalnije donosi Petar Lubarda, izložbom u Beogradu 1951. godine, na kojoj prezentuje svoje prve apstraktne síiké. Od ne manjeg značaja je i Konjovićeva izložba „Ljudi”, priredena iste te godine u beogradskom Umetniékom paviljonu „Cvijeta Zuzorié”. U jednoj zaoštreenoj atmosferi, u trenucima kada je napadnut od najznaéajnijih soc-realistiékih kritiéara za „deformaciju ljudskog lika i čoveka novog vremena”, Konjovié je uspeo da odbrani svoju autentičnu pikturalnost, te da reafirmiše „zaboravljenu” idejű kontinuiteta sa dostignuéima meduratne umetnosti, koja je, u meduvremenu, od politike i kritike prokažena kao dekadentna gradanska pojava.5 U vojvodanskom prostoru veoma su značajne nekolike izložbe Udruženja likovnih umetnika Vojvodine (1951,1952), jer se njima nagoveštava nova likovna kiima, nekoliko tada veoma retkih samostalnih izložbi poput postavki Milivoja Nikolajeviéa, Boška Petroviéa, Ankice Oprešnik i Milana Kerca u Növöm Sadu tokom 1951. godine, te Konjovióeve u Somboru, Nikolajeviéeve u Parizu (sa velikim odjekom u tadašnjoj kritici) i Safranjove u Növöm Sadu, te učešće vojvodanskih autóra na izložbama beogradske grupe „Samostalni” (Konjovié, Petrovié, Safranj), koja je predstavljala najuzbudljiviju manifestaciju otpora socijalistiékom realizmu. Tako se, postupno i oprezno, dinamizirao usporeni likovni život i zapoéinjala konsolidacija stanja u likovnoj umetnosti. Pišući o tóm periodu naše umetnosti i likovne kritike, Lazar Trifunovié je konstatovao da „bez obzira na novu političku i programsku doktrinu, socijalistiéki realizam je prihvatio plastićnu formu građanske umetnosti i bio poslednja etapa u njenom razvoju - etapa njene dekadencije. Kada je postalo jasno da on to jeste - stara forma koju nije mogla da spase i učini vitalnom nova tematika, što znači da nije stvarni izraz novog društva - socijalistički realizam se raspao i kao pokret i kao teorija. Time je istorija građanskog slikarstva u Srbiji zaključena”.6 U takvoj atmosferi, kao jedna od posledica prodora novih ideja i legalizacije želje za slobodom stvaralaštva, osniva se Slikarskakolonija Senta. Glavni inicijator je Jožef Ač, a svesrdnu pomoć su mu pružili Nándor Farkas, tadašnji sekretar Sreskog komiteta SK, Laslo Varga, predsednik Saveta za kulturu i prosvetu, te Géza Tripolski, direktor Gradskog muzeja u Senti, čovek koji je bio glavni organizator rada kolonije. U prvom sazivu, leta 1952. godine, u Senti borave i slikaju Đerđ Bošan, Milan Konjovié, Stevan Maksimovié, Milivoj Nikolajevié, Imre Safranj i, naravno, Jožef Aé. Kada im se tokom naredne dve tri godine budu pridružili Stojan Trumić, Boško i Zoran Petrovié, Pál Petrik, Đerđ B. Sabo, Ankica Oprešnik, Milan Kerac i drugi, biée ustanovljeno jezgro kolonijskog sastava uéesnika kője ée se sastajati i saradivati éitav niz godina u Senti, ali i svojevrsno jezgro éitave vojvodanske umetnosti u periodu njene modemizacije i autentizacije. Tokom pedesetih godina ujugoslovenskim likovnim prilikama javljaju se tendency e blagog udaljavanja od strogih kánona socijalistiékog realizma. U svojim ostvarenjima umetnici pokušavaju da izbegnu naglašeno programiranu tematiku, propagandističko angažovani sadržaj i akademizovanu formu, pokušavajući da izbegnu jednu podaničku ulogu slike u funkciji politike i njenih namera, a što je ukidalo pravo na slobodu stvaralaštva, na autentiučni pikturalni stav i iskaz. U takvoj situaciji javlja se naglašeno interesovanje za pejzaž kao „neutralnu temu”, u kojoj je bilo moguće iskazati ličnu projekciju doživljaja sveta i prirode i sačuvati integritet same slike i njenog smisla. U slikarstvu Vojvodine početkom šeste decenije pejzaž se primetnije javlja prvo na izložbama članova ULUV-a. Već 1949. godine, na IV izložbi ULUV-a u Novom Sadu, pejzaž je glavno opredelenje, a to ée se potvrditi na izložbama Udruženja u naredne dve godine. Sta više, tada ée se ustanoviti kovanica „vojvodanski pejzaž” kao svojevrsna terminska odrednica specifiénosti vojvodanskog slikarstva, a koja ée veoma dugó odjekivati u brojnim literamim i likovno-kritiékim natpisima. U prvih nekoliko saziva kolonije u Senti, ali i u brojnim potonjim kolonijama osnovanim tih pedesetih godina (Bačka Topola, Bečej, Ečka i dr.), pejzaž je zadugo bio dominantna tema. Uostalom, karakter rada u umetniékoj koloniji - slikanje u pleneru - nametnuo je opsesivno interesovanje za predeo. Tako su se senéanski prizori „préselj avali” na slikarska platna, slikari su beležili svoj doživljaj Sente, pretvarajuéi lokalne motive u univerzalni svet slike. Od izuzetnog znaéaja za celokupno usmerenje rada u koloniji imalo je prisustvo Milana Konjoviéa. Povodom jednog sumiranja rada slikara u senéanskoj koloniji, Jožef Aé je zapisao i suštinski, precizno, odredio Konjoviéev uticaj: „Konjoviéa smo smatrali centralnom figurom. Bez njega i ne bi bilo pravog 2
