Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)

METNICKE KOLONIJE U SENT

Prema tome, dva doživljaja, odnosno činjenice, obeležile su leto 1952. godine. Prva činjenicaje - nikad javno naglašavan - demand, iskazan veoma ubedljivo na Paliću priredenom izložbom. Iščitava se to i u redovima Đerđa B. Saboa („Magyar Szó ’ od 24. jula 1952) dok nabraja imena umetnika „čija je delatnost do sada bila nepoznata”. Očevidan je cilj: „... samo za nekoliko ljudi ova imena znače nešto vise od samo jednog imena. Zadatak nam je učiniti našu umetnost opštenarodnom svojinom, vlasništvom radnih masa i mađarskog naroda. Spoznaja šta nam je činiti značila je za mene najveći doživljaj napaličkoj izložbi.”

Druga, ništa manje značajna, bila je „iskra” koju je kresnula u svesti „francuska izložba”, apsolutno drugačija od svega do tada ovde viđenog. Samo... nekome se to priviđalo kao bauk „apstrakcije”. Tako je imenovana i buntovno razbarušena poétika Šafranjevog gesta i palete, bučno prisutna na samoj palićkoj izložbi.

Uzbunu je digao niko drugi do Zoltán Kovač Striko - onaj koji je 1934. godine tako poletno kliktao: „mlada umetnost - umetnost mladih”! Sada je, opet on, na stranicama stampe oglasio zlokobni dualizam i sukob „jednih” i „drugih”, čak prećutni „razlaz” svojedobno mladih, onih iz 1938. godine. Očevidno, odumiranjem socijalističkog realizma na likovnoj sceni, „işti duh” budio se u preoblikovanoj forrni predratnog malogradanskog ukusa. Samo, krajnje opasnog, jer je bio ojačan narcisoidnošću pritajenih ,,soc-realista”. Oni će, ubrzo, postád zla kob umetničke scene. Žigosanjem ljubopitljivih i osobenih u ime „umetnosd narodu razumljive” - cinkarenjem u komitetima - bili su latentna opasnost za egzistenciju, čak i slobodu pojedinaca. Umesto posleratne revolucioname suro ve ,,pravde”, svest je premrežila podmukla „filozofija palanke”, u servilnom podilaženju sujeti moćnika vladajuće ideologije. „Filozofija palanke je filozofija zatvorenog kruga, koji nigde i ni u čemu ne dopušta otpadništvo, potpuno usamljivanje bez koga nema tvoraštva” - zapisaće u istoimenom, sjajnom delu savremenik Rade Konstantinović, naglašavajući„kolektivizam duha palanke, koji je i prosterni i vremenski.. ,”4 Naravno, potencijalni „otpadnici” biće stvaraoci ozračeni duhom „francuske izložbe” i skloni kreativnim zapitanosdma, odnosno razmicanju taraba već uobičajenog.

Tokom ovog, svakako uzbudljivog ,,likovnog leta”, skoro neprimetno se pojavio članak Jožefa Ača „Umetnička kolonija u Send” (Művésztelep Zentán, „Magyar Szó”, 27. jula 1952).

Najava dogadaja koji ce izmeniţi „umetnicku kartu Vojvodine” nije bila spektakularna. Uostalom, sam dogadaj nije pripreman, „razradivan” po komisijama i odborima. Čak se i dva zaista pouzdana svedočenja donekle razlikuju. No, bitno je sledeće: Jožef Ač, slikar, je - nedvojbeno - upravniku muzeja u Send, Gézi Tripolskom, govorio o svojoj zamislijuna 1952. godine. Pominjao je nešto kao „zajednički atelje” i „Dom umetnika”.

Ti razgowri značajni su po tome što osvetljavaju ishodište pokreta vojvodanskih umetničkih kolonij a u posleratnom razdoblju. Naime, „kolonije” koje će nastajad počev od 1952. godine, nisu imale uzore ni u Barbizonu, niti u Nađbanji ili Sićevu. Cak nisu ni odraz bezuspešnih pokušaja iz 1924. i 1931. u Bačkoj Topoli, odnosno Bečkereku.

Jožef Ač je mislio o „zajedničkom ateljeu” kao ideji iz 1934. godine. Potvrduje to i njegova doživotna opsesija - „Dopisna likovna škola” - populama rubrika koju je vodio godinama na stranicama lista „Madar So”. Ostao je upamćen i po svesrdnoj, pennanentnoj podršci mladim likovnjacima u svim prilikama.

Ta ideja, kao što je „dom umetnika”, pokretala je njegov angažman u Bačkoj Topoli 1951. godine. Isti termin korišćen je i u subotičkoj inicijativi iz 1950. godine. Tada se ovo stecište „mlade i starije” generacije likovnjaka na Paliću naziva i „umetnička kolonija”.

Znači, ideja Jožefa Ačajeste ovaploćenje mladalačkog aktivizma i umetničkog angažmana iz okruženja ,,Hid”-a. On je tome bio trajno privržen, otvoren za inovacije, možda od svih ponajviše u sazvučju sa sintagmom: „mlada umetnost - umetnost mladih”.

U Send ideja se iskristalisala u oblik istinske umetničke kolonije. Naravno, u sazvučju i u skladu sa društveno-polidčkom „klimom” toga vremena. Ne sme se zanemarid neprikosnovenost centralne vlasd u svim sferama življenja. Treba znati da se tada, uz obezbedeno snabdevanje „na karte” za namirnice, tek godinu dana moglo kupiti pecivo i hieb i u slobodnoj prodaji. Pored ostalog, na primer, Senta ima jedan automobil, pisaće mašine takođe nisu brojne, a informacije iz „sveta” su maltene ništavne.

Dvadeset šest godina kasnije, 22. aprila 1978. godine, nakon dodele „Forumove nagrade” Andrašu Handi - koji nije došao izvinivši se bolešću - Joška Ač i ja dugó smo razgovarali u legendamom ,Joškinom ateljeu” u zgradi „Fóruma” u Növöm S adu.

m