Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)

godine predlaže temu šećema répa, saziv je izuzetno uspešan, čak se snima ijedan film o kudelji, čiji je autor Lajos Soltiš. Aču se čini da je kolonija uspela da stupi na novi put, te sumira sada već vidljive karakteristike. Smatra da je grupa „EK” bila jedna od najvažnijih inovacija kolonije i da je ona prva obrađivala vojvođanske stvame probleme, aii da nije uspela da doživi vek duži od godinu-dve pošto nije bila u direktnoj vezi sa proizvodnjom. Na pitanje da li se na ovakve teme može stvarati umetnost, on odgovara da može, jer umetnik selektira svoje doživljaje i od datih informacija oblikuje sadržaj, koji izražava putem date forme. Uspeh će imati onda ako ima dobra sredstva izražavanja i ako su mu doživljaji jaki53. Nakon izložbe kolonije u Senti, decembra 1980. godine, na temu šećerna répa, Ač konstatuje da senćanska kolonija opet postaje model, jer je izumela nešto novo na nivou države, baš kao i kada je bila prva u nizu kolonija54. Isto ističe i za dve godine: senćanska kolonija je oduvek bila inovator, prva je osnovana i time je dala primer ostalima, zatim osniva u Adi ispostavu za izradu umetničkih tepiha, pre osnivanja „Ateljea 61” u Novom Sadu, medu prvima uvodi nove forme umetničkog izražavanja, kao što su hepening, prva u Vojvodini prireduje izložbu kompilacija stiha i slike, osniva grupu „EK”, a sada opet radi nešto što još nigde ne postoji i to savremenom metodom strukturalizma.55 No mora se reći da je publika van Sente, ősim čitalaca „Magyar Szó”-a i nekih drugih novosadskih listova, bila malo (ili uopšte nije bila) upoznata sa ovim dostignucem. N?jme, Likovni susret u Subotici, koji je osnovan kao dokumentami centar jugoslovenskih kolonija, kao pratilac i prezentator njiho-O-GODISNJIC

vog rada, tih godina prekida sa dugogodišnjom praksom - godišnjom izložbom učesnika umetničkih kolonija Vojvodine. Zadnja izložba tog karaktéra bila je priređena 1974. godine, a od tada su parcijalno prikazivane pojedinačne kolonije - najčešće kolonija u Bačkoj Topoli56. Radove senćanske kolonije je i nadalje mogla videti, sem Senćana, publika u Hodmezevašarhelju, u mađarskom gradiću sa kojim je kolonija u Senti imala saradnju od 1965. godine. U Novom Sadu je u galeriji Udruženja likovnih umetnika Vojvodine septembra 1982. prikazano dvadeset dela Jožefa Ača na temu agrame privrede57, pa će se kroz nju sa angažovanom programskom delatnošću (Ača, aii bez konteksta kolonije) upoznati i novosadski krug. Na osnovu ove izložbe će kasnije Milos Arşic konstatovati da je kontinuitet angažovane umetnosti Jožefa Ača dosegao svoj zenit58, a konotiraée je kao primer transformacije umetničke energije u društvenu akciju i kao nastavak njegovog delovanja sa grupom „EK”59.

U meduvremenu rád u kolonije se uspešno nastavlja, 1981. godine na temu paprike60, a sledeée godine, kada kolonija slavi 30 godina svoga postojanja, na temu kooperacije - tovljenja junadi; svinja, itd61. Hiljadu devetsto osamdeset trece godine gradi se nova Tisina obala, pa to postaje zajednička tema umetnika, a 1984. oni se opet vraéaju agramim problemima - zaštiti i zagadivanju sredine62. Novosadski „Dnevnik” piše o toj izložbi sa naslovom „Hieb sa mrtvačkom glavom”.63 Hiljadu devetsto osamdeset šeste umetnici odlaze na stočnu farmu u Tomjošu, a téma je svinjogojstvo. Jubilarna izložba se prireduje 1987, 1988. umetnici se bave krizom u poljoprivredi, dók 1989. odlaze

u fabriku „Fermin” i fabriku duvana u Senti - te godine je Ač poslednji put prisutan u koloniji, a sledeée godine urnire. Kolonija ipák nastavlja sa radom na zajedniéku temu, pa je 1990. tema žito - život. Intenzitetrada se gubi 1991. godine. Néma više Ača, počinje rat, ekonomska kriza i rasulo države. U četrdesetoj godini kolonije, 1992, u rad se uključuje autor ovog teksta, kao prvi istoričar umetnosti zaposlen u senćanskom Gradskom muzeju, koji je sve vreme stajao iza kolonije kao organizator i „trezor” dokumentacije i nastalih umetničkih dela. Tema saziva je simbolična - „Lica koja nestaju”, a otvaranje izložbe biva pak još izražajnije: u terminu predviđenom za otvaranje izložbe nastalih radova godišnjeg saziva, u okviru svakodnevnih restrikcija, stmja je oduzeta baš galeriji Doma kulture, pa su posetioci gledali radove pomoću lămpi i sveća.

Tako možemo smatrati da su se angažovana programska faza kolonije, vezana za ime Jožefa Ača, kao i duh vremena njenog egzistiranja, ugasili nakon dvanaest godina postojanja. Od tada je prošlo još dvanaest godina, a sinteza nastalih jedinica naše istorije umetnosti do danas nije data. S obzirom na neprilike koje su usledile po završetku ove faze, to nimalo nije čudno, a ova slavljenička prilika je zaslužna za početak rada na temi - iako plan za realizaciju izložbe i studije postoji od vremena radanja „triptiha” nastalog od najkarakterističnijih tematskih grupa kolekcije senćanskog muzeja, od kojih je publika do sada mogla da upozna portrete i motive Sente. Nakon ovog kratkog pregleda i početka istraživanja programske angažovane faze, ocrtava se grupa stvaralaca-realizatora Ačove inicijative. U prvom redu to su, od početka do kraja,

R51