Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)
METNICKE KOLONIJE U SENT pl] pokazati, ne odstupa. On kaže: „Jasno je da je razvoj kolonije upućen ka stvaranju veze sa proizvodnjom u privredi i da je došlo vreme uvođenja novih tehnika”40. Čini se da je ovo poslednje ostvarivano, Beneš npr. eksperimentiše sa dija-projekcijom,41 Cemik uwdi metodu fötografije, Markulik koristi kseroks-mašinu Međutim, ono prvo će se početi ostvarivati tek nakon 1974. godine, kada je u Bečeju na zasedanju umetničkih kolonija konstatovana potreba reorganizacije umetničkih kolonija, a növi razvojni put obeležen združivanjem umetnosti saprivredom42. Ta koncepcija je podržana i 1976. godine u Novom Sadu na savetovanju likovnih institucija, kada je primećeno da do većih promena u torn pravcu još uvek nije došlo i da je potrebno osnovati umetničke radionice47. Tada u Subotici i Bačkoj Topoli dolazi do osnivanja grafičke radionice, a u Zrenjaninu pak do „reorganizacije umetničke kolonije, umesto improvizacija i tapkanja u mestu”. Konjović ipak primećuje: „Združivanje sa privredom je započeto već 1952. godine, kada smo stvarali na poljima i u radnim organizacijama i stajali u bliskoj vezi sa publikom. Umetnici su u tim prvim godinama na prezentaciji slika u Senti bili jedno sa gledaocima. Nažalost, ta veza pripada prošlosti.”44 On sâm, verovatno da bi zadovoljio navedene zahteve, u okviru manifestacije „Susret gradova Sombor - Osijek - Subotica”, prethodne godine izlaže u tri grada svoje pastele nastale u periodu 1943-1949, a na temu poljoprivrednih dobara45. Jožef Ač, uzroke rascepa između stvaralaca i publike, kao i formalnog dolaženja umetnika u kolonije, vidi u promeni oblika rada, tj. primeni apstrakcije i enformela 60-tih godina, koji ne zahtevaju odlazak u prirodu iii u grad, već delo stvaraju na novi način46. Hiljadu devetsto sedamdeset sedme godine vide se neki rezultaţi pokušaja rešavanja zadatog problema: kolonija u Ečki ima za sobom 80 do 100 izložbi priređenih u pogonima, a fabrika nameštaja „Žarko Zrenjanin” poziva šest vajara na nedelju dana. Međutim, Zdravko Mandić kaže da privreda još uvek nije jasno formulisala svoje potrebe prema umetnosti47, iz čega se vidi da pravo rešenje još ne postoji. Jožef Ač nakon toga daje svoje predloge u članku „Udruženi rad, kultúra i umetnost”48, a članove kolonije u Senti odvodi u mesnu Kudeljaru49. Tu jednodnevnu posetu 1978. godine Ač smatra pravim početkom angažovane programske faze likovne kolonije u Senti, uprkos tome što su ved prethodne godine bile zadate teme kao što su izgradnja fabrike gotovih jela i berba kukuruza. Zapravo, još su 1976. godine, iz ekonomskih razloga, jednonedeljne sazive zamenili jednodnevnim, pa je rad na poljoprivredne teme - poşeta žetvi u Tomjošu - započet još tada.50 Rad kolonije 1979. godine dobija sasvim svestan i jasan pravac u cilju združivanja stvaralaca sa privredom - kaže Ač51. Direktor i inženjer poljoprivrede agro-kombinata „AIK Senta” upoznaje učesnike kolonije sa aktuelnim problemima i aktivnostima, te preporučuje dve teme: zalivanje i puteve. Tokom nedelju dana na prvu temu radili su Ač, Torok, Đurkovič, Centik i Karlavaris, a Zaki, Petrik i Novak su odabrali temu govedarstva. Prisustvo i članak eminentnog novosadskog stručnjaka i stvaraoca Bogumila Karlavarisa ukazuje na njegovu saradnju sa Adom i eventualan uticaj na tokove događanja. On skreće pažnju čitalačke javnosti na novi kvalitet roden u koloniji Sente.52 „AIK Senta” 1980. E3
