Pejin Attila: Zenta 1848 - 49-ben. Forrásválogatás - Múzeumi füzetek 4. (Zenta, 1999)

jagode!? Mlogo treba, nigdi ništa, a prazne ruke. E sad druge pomoći néma, no praviti ma otkud novaca, prodajom čega, što imaš, iii zajmom, pa kupovanjem što treba i što nemaš. Tako je i bilo. Prodavši srebrne kašike prijatelju Kipri i uzajmivši najemstvo od razdavanih u Zemunu novaca - 100 fl. sr. snabdjem tako s najnužnijim stvarima, u društvu više Senćana, krenem se iz Beograda u Zemun i odatle drugi dan na lađi žitarici, plativši po 2 f. sr. od persone, s prtljagom zajedno, damo se plovidbi do Turskog Bečeja, odkud posle najmivši dvoja kola po 4 fl. sr. i snabdjevši se s potrebnima za jelo potovarimo se na kola i tako jedanput i zaželjenu Sentu ugledamo.

Prešavši u Sentu i stupivši u podivljanu od korova avliju i opustošenu, gotovo razva- Ijenu, bez prozora i vrata, po svemu nagrđenu kuću, samo što jošt izgorela nije, i pravim garištem i pustolinom poştala, užasnuo sam se i zaplakao, videói: da je sav moj mnogogodišnji trud uništen i da nemam gdi glavu podkloniti. U takom čemernom stanju našavši kuću, među četiri pusta zida, jedne male sobice, s mojima zavučem se. Asurom se zatvorasmo, asura nam prostirač, a odelo naše pokrivač bejaše. Posle nekog vremena skrpismo vrata i pendžere na čeljadskoj kući, te preseliv se tamo, kubureći i natezajući svakojako, dosta bedno izdržavasmo, jer naroda ni polovina jošt se povratila nije, a i što je došlo, golo, gladno i čememo, samo je pomoći trebalo, niti je imalo šta drugome dati, lišavajući se svega, te i dužnosti koje bi se pojavile, više bi badava neg za kakvu ma i najmanju plaću izvršivale se. S godinom dakle torn pogubismo sve i poželeli smo starog ugodnog života.

Godine 1850-te

Slobodno reći smem da u svakom prizreniju nov, dosta čemeran započinjem život. Jer nije dosta što kuću opravljati, golotinju zaodenuti, potrebe kućevne nabavljati, a i hljebom zaranjivati se nužda; već mi je i neke učinjene dugove isplaćivati mi treba, a néma se odkud, niti s óim. No Bog stvorenje svoje ne ostavlja bezpomoóne! Po visočajšoj naredbi dode nam u pomoć Isidor Nikolić Srbogradski, kao kraljevski poverenik, te među pročim oštećenim, dade i meni od državnih novaca 200 fl. sr. na opravljanje kuóe, bez interesa, s uslovijem: da ih za 5 godina, bez prekoslovno povratiti i u kasu, kud mi rečeno bude, položiti dužan budem. Dobivši ovo, malko dušom danem i tako, malo po malo, natezajuói i usiljavajuói se, crez nekoliko godina opet kuću moju u pređašnje dovedem stanje, snabdjevši se sa svima potrebama.

U to isto razdavanja novaca vreme, izdana bude visočajša zapovest da se sve počinjene nam od buntovnika štete točno i verno popišu i da će nam zato naknada iz državne kasé dati i šteta uzrokovana podmiriti. Šteta moja po toónom pismenom naznaóeniju órez verodostojne ljude, kao Stevana Branovačkog, Jovu Badrljicu, tešiće i mnoge druge osvedoóenom u raznim dviživostima iznosila je do preko 5.000 fl. sr. To isto zahtevanje više 6 puta je ponavljano i neku zraku nadežde davalo; ali pri svem tóm, u nadeždi živiti ostavilo nas je, niti nas kadgod obasjalo jest.

(Popović, Daka: Uspomene Timoteja Brankovića, paroha senóanskog, na 1849-1850. Zbornik Matice srpske, Serija društvenih nauka 10. Novi Sad, 1955. 72-76. p.)

28