Pejin Attila: Zenta 1848 - 49-ben. Forrásválogatás - Múzeumi füzetek 4. (Zenta, 1999)
9. TIMOTEJ BRANKOVIĆ ZENTAI PRAVOSZLÁV PLÉBÁNOS VISSZAEMLÉKEZÉSE AZ 1849-ES ESEMÉNYEKRE Uspomene Timoteja Brankovića, paroha senćanskog, na 1849-1850 Godina ova [1849-ta] grozna i užasna koja je hiljadama Srbalja života stala, svega imanja krvavim znojem tečenog nemilostivo lišila i besóislenim - pre toga u blagostanju bivšim žiteljem srpskim - prosjački štap i torbu na vrat nabacila, da tako sebe i svojih zaranjuju i bedni život svoj od dana do dana produžuju. Okrom Srba i Vlasi u Erdelju, a pogotovu i gomjozemski Slovaci ravnu sudbu pretrpiti su prinuđeni bili. Tom prilikom 10. marta, po starom, opkolevšim s tri strane iz Subotice i drugih mesta stekšim se dobro naoružanim i s topovi snabđenim, po kazivanju do 7 000 ljudi iznosećim buntovnim četama, varoš našu Sentu, bez svaké odbrane - samu sebi ostavljenu, tako: da suvim gotovo niko, no preko Tise njeka čast samo spasti se mogla je; premda i takim načinom veći broj izbegavajući mač grobje svoje u Tisi našao je, zbog velike Tisine i navale naroda tko će pre skelu ili čun kakav dospeti i na onu stranu prevesti se moći; i ja iznenadno sprečen ni na koju stranu izbeći ne mogući, s bolestnom mi ženom i kćerju Milicom u velikoj zabuni, pogotovu kao lud, tamo amo po sokaku tumarajući, niti znajući šta raditi, kuda li devati se imam, uputim se u obližnji sokačić, u nameri izići na Ađanski put, i u Vizerovoj kući gdi je više Srbalja nalazilo se, skloniti se sa svojima. Na veliku moju sreću, komšija Zlate Segedinčevog, Madžarkalvin, Bajnoci Imre, stolar i moj majstor, našavši se na sokaku i videói me zbunjena, uplašena, izađe preda me i najučtivije upravo reći, pozove me u svoju kuću da se tamo što pre sklonim, jer véli: neóe te do kraja sokačića dopreti, a pobunjenici óe vas uhvatiti i tu vám grob biti. „Zar ne čujete pucnjavu i zveku oružja; ta eto su ušli u varos i veó su do pijace doprli!” Tako je i bilo. Videói se dakle u teskobi i opasnosti, tek što smo u avliju ušli i brže-bolje na tavan se uspužali, aii husari s velikom vikom i praskom letili su po varoši i po samom tóm sokačiću, traže Srbe da im se osvete. Tu tija s mojima, skoro 24 sata, bez jela i pióa i bez sna, niti imajuói na što sesti ili nasloniti se, kője od zime, kője od stra, ustubajen i odrvenjen provesti morao sam; jerbo kroz veliki tavan u manji sa svim odeljen, u vrhu kuóe nailazeói se tavanóió, provuói se prinuden sam bio, drukčije iz komšiluka óeljadi. Drugi dan posle podne, na poziv domaóinov, s velikim strahom, jer su reóeni buntovnici iz városi, počinivši svakojake pokore, na glas da iz Banata dolaze Serbijanci i Granióari, izvukli su se zajedno s vojskom i neki varosam na ledine, a pljačkaši, opteretivši se raznog roda pljačkom, po stotinama natovarenih i prepunjenih kola, oteravši i svu stoku sa svakojakom marvom, svaki na svoju stranu razišli se. Da me kogod spazio ne bi sidem se s tavana i prihvativši se i oporavivši sebe s nekoliko zalogaji híjéba, lišen za to kratko besnila njihovog vreme svega mog krvavo tečenog siromaštva, a pritom i bojeói se da se kako povratili nebi: počnem smerati o što bržem 26
