Pejin Attila: Zenta 1848 - 49-ben. Forrásválogatás - Múzeumi füzetek 4. (Zenta, 1999)
koji besmo iskopali do pre 10. marta. U jutru 11. vratila se madžarska vojska u Suboticu i s njome je otišlo iz Sente i ono malo Madžarije što još beše ostalo u njoj. Varoš ostade sa svim pusta. Srbi prebegoše u Banat, a Madžari u Suboticu. Onda se pojavismo iz naših skrovišta i ja i újak, on sav garav kao odžačar. Spomenuo sam napred, da je otac na kolima pohitao na Tisu odmah u početku našeg begstva. Skela je prevozila, ali samo pešake. Kola nisu mogla ući u malenu skelu. Za to je otac sa dve manje sestre još mogao preći sa prvom skelom, jer još nije bilo mnogo sveta, a nije se ni znalo, idu 1’ Madžari za celo. Kad sam ja dotrčao na Tisu, skela je bila na banatskoj strani, i niko je nije smeo priterati našoj strani. S toga se vratim s Tise, ne znajući kud da se krenem. Na putu sretnem se s mojom materom i vise prohujasmo jedno pored drugog, bez dugog pitanja i razgovora. Setih se da udarim na kuću Jankovićevu i potražim mog nekadašnjeg madžarskog učitelja, komé sam pri dolasku Srbalja učinio ljubav, uputivši mu dva Srbijanca, da ga brane u slučaju potreba, a koga sam pre kratkog vremena više kao u sáli pitao, bi li se po nuždi mogao radi slične usluge na njega obratiti. Potegnem njegovom stanu koji beše zatvoren, i tu ga spazim gde proviruje kradom kroz prozor. On me spazi i otvori avlijska vrata. Tek što sam ušao u sobu, smotrim na ulici husare gde lete na konjima. Malo posle toga grüne top ispred prozora, naperen na Tisu. Izmedu tog vremena beše prešla skela po drugi put i na njoj se s velikom műkőm prevezlo nekoliko stotina Srbalja u Banat. Sad beše pošla skela i po treći put ovamo, ali je pucanj topa vrati natrag. Tom prilikom poginuo je jedan konj u našim kolima, te više ne videsmo ni kola ni konje. Učitelj me odmah sakrije na neki tavanac u hodniku iznad ulaska u podrum i malo za tim ispuni se cela kuća Madžara, a učitelj se nekud izgubi. Posle jedno dva casa spazim kroz stakleni prozorčić, gde se s kraja hodnika uputilo pravce mojemu tavančiću nekoliko husara i sišlo dole u podrum, u kome su bile i lestvice na kojima sam se pre dva časa u moj tavančić popeo. U tavančiću tom bio je samo jedan veliki kotao, sav garav i puno razne haitije razbacane oko kotla. Pretmem od straha, čekajući hoće 1’ se oni iz podruma pojaviti - s merdevinama, aii oni iziđoše bez merdevina, gunđajući, što u podrumu ne nađoše vina. Učitelj me je ostavio, otišao našoj kući, gde je našao moju mater i moje odraslije sestre, kője se behu oslobodile, uzdajući se u svoje znanje madžarskoga jezika. On prišapne materi, da sam kod njega prikriven. Ja ostanem u svom zatvoru gladan i cvokoćući do sutradan ujutru, kad učitelj dovede moju mater i sestru Mariku k meni u moj zatvor. Na polju ne beše od Madžara nikoga više, samo moj učitelj sa svojom ženom i njenom porodicom, koga smo posle (jer je imao medu banatskim Nemcima svoje rodbine) u Banat sproveli. Sad je prošlo nekih dvadeset dana za kője smo vreme svaki dán iz Banata u pustu Sentu prelazili, i po nešto od svojih stvari u Banat prenosili, a srpska je vojska na banatskoj strani stajala kao na straži. Kako je naša kuća bila preko pută od varoške kuće, a ne daleko od Tise; to sam je, dok je moj otac stvari iz kuće kupio i iznosio, na tornju varoške kuće motrio, hoće I’ se na subotičkom drumu kakvo sumnjivo kretanje primetiti i mome ocu znak davao, da se ume prema tome upravljati. Za tője vreme otpočelo kretanje srpske banatske vojske u natrag. Ujak je nameravao s porodicom preseliti se u Beodru, k svome rođaku Varžiću. — Brat-Filipe, -reći će jednom mome ocu, - da mi date na poslugu vaše dvokolice, vama sada i onako ne trebaju. — Pa eno ti, uzmi ih, - reče mu ovaj. Ujak ih dotera do Malog Simikluša, i tu ih upotrebi za svoj put u Beodru, a odatle do Beograda ovako: On i ujna potrpaju svoje stvari na 24
