Pejin Attila: Zenta 1848 - 49-ben. Forrásválogatás - Múzeumi füzetek 4. (Zenta, 1999)
Sentu, da pozovu Mađare da se predadu. Moj predlog se primi i pošalju 3 parlamentara senćanskim Mađarima. Kapetan senćanskih ’nemzetora’ Majoroš Piäta da parlamentare pogubiti, pa im posečene glave istaknu na motkama na južnoj kapiji kojaje bila na donjem (južnom) kraju srpskog groblja”. Za ovo su se izgleda kasnije Srbi osvetili Madarima, pa se govori da su naSi nakitili ’Trojstvo’ na pijaci sa madarskim glavama, no to nije istina, jer je ovo osujeéeno - po kazivanju Save Vujiéa, - njegovom intervencijom kod Trifkovića. (J. Vujić)-.0 ovome u Uspomenama Joce Vujiéa zapisano je: „Pravi komandant u Senti je bio honvedski oficir, mislim major Demča, po rođenju pravoslavni Grk, ali inače oduševljen Madar, hrabar vojnik. Bio je na stanu u katoličkoj plebaniji. Neko pobuni senéanske nemzetere (po svojoj prilici Majoroš Pišta), da se isti Demča, pošto je pravoslavne vere, drži sa Srbima i da će ih izdati... Pobunjena rulja upadne u plebaniju, izvuče ga napolje i pred plebanijom ga s kosama i sikirama formalno na komádé iseče”. 3 „Madari su se pred kapijom (oko srpskog groblja) branili sa kosama, aii su potučeni. I sa srpske strane je bilo žrtava”. (J. Vujić) 4 „Vojsci je dozvoljeno da dva dana može pljačkati i ubijati.” (J. Vujić) 5 „Mnoge Madare je spas'o osim mene (Save Vujiéa), Filip Đorđević i pop Tima Branković”. (J. Vujić). Prvi je otac Joce Vujiéa, drugi Jovana Đorđevića, a treći Đorđa Brankovića, potonjeg patrijarha. 6 Pod komandom majora Trifkovića „vojska je trebala iz Sente da ide u Čantavir. Bila je već spremna, kad mu jave da je doš’o birov i katolički pop iz Čantavira. Moja mama je čula iz druge sobe, kako mu Čantavirci broje dukate. Na najveće naše čuđenje izađe Trifković i naredi da se ne ide u Čantavir.” (J. Vujić) 7 „Komandant carske vojske je bio obrštar Davidovac.” (J. Vujić) 8 Podvučeno u rukopisu. 9 Ibidem. 10 Ovaj Knićaninov oficir bio je samovoljan i neobuzdan, pa je gornja deputacija svakako u vezi sa žalbom protiv njegovih postupaka. Kad je tužen Knićaninu, ovaj mu je pisao: „Sreća tvoja što si šurak Knjažev, inače bi dobio kuršum,” (J. Vujić) *1 Podvučeno i u rukopisu. 8. JO VAN ĐORĐEVIĆ ÉDESAPJÁNAK ÉS NAGYBÁTYJÁNAK ÉLMÉNYEIRŐL A SZERB-MAGYAR HÁBORÚBAN Neobični doživljaji mog oca i mog ujaka u srpsko-madžarskom ratu 1848-49. Namera mi je da opišem neobične događaje, kroz koje su prošli u srpsko-madžarskom ratu 1848.^19. moj otac Filip i moj ujak Aleksandar Malešević, prvi poznat svojom primernom vrednoćom i ozbiljnošću, a drugi svojim humorom i svojim zaista filozofskim nazorima. Obojica su bili pošteni ljudi i dobre patriote. Prvo je došao na red moj ujak. Poznat je napad varadinske posade na Karlovce, na drugi dan Duhova 1848. Napad je bio srećno odbijen. Moj ujak sa još dvojicom Senćana Srbalja dogovore se da odu u Karlovce, i da se na lieu mesta izveste o toku tog bezuspešnog napada. Ljubopitstvo bilo je jedini povod tog putovanja; o kakvoj opasnosti nije niko slutio, jer se slobodno putovalo, pošto rata nije bilo, ako je i postojalo zategnuto stanje. Po svome povratku nisu ništa krili od svojih sugrađana, kazujući iskreno svakom, šta su videli. Među tim stvari počnu uzimati ozbiljniji vid. Donji krajevi postanu bojište. Nastane formálná hajka na iole viđenije Srbe. U Bačkoj bude bogaţi plemić Srbin Arsa Badrljica uapšen i u Vrbas pred krvnički sud odveden. Na nekoliko dana docnije dostigne ista sudba i moga ujaka sa svojim drugovima. Kriv nije bio ni jedan, ali je ipák između njih pravljena razlika. Arsa Badrljica je bio potomak Jovana Badrljice, koji je po čuvenju za vreme Rakocijeve bune madžarskom popu na čelu duvan sekao, pa je s toga i nevini prapraunuk omražen bio; a što je još glavnije, Arsa je bio bogat čovek, pa je bilo izgleda, da će biti 22
