VJESNIK 16. (ZAGREB, 1914.)
Strana - 146
146 renciji i vidivši vse njih pravice, ke se imenu videt, a sada činimo meju njimi večni mir i sinjali stavili' meju deferenciju, ča je n' on kraj od juga od sinjali, to .Geržanu, ča je od bure, to Stepanu, tolikajše i germa, kuda su sinjali, a voda da bude vsi m i vsakomu. Ako ne bi oteli vode čistit, da ju mozite pučani čistit, tr sada staveći meju njimi novi krizi, a stari krizi i sinjali vsi razbijamo i mećemo dole i da oćemo da bude meju njimi večni mir. I to je naša sentencija vsakim boljim putem i pravicu, a traćenja da ima platit Stepan i sudac arbit i kancilera, vsih jednako, vsakemu libre 3, staveći penu, ki bi se po rekal, marak 50, jedan del g(ospo)d(i)nu kapitanu, 2. del fabriku kaš tela Veprinca, 3. del mirnoj strani i sudcem arbitrom. Na svedočastve dobri muži, prvi Martin Bernković i Geržan Cin zeb, oba od Veprinca. Jošće da nimaju nijedne fabriki činit više vode i jedna i druga stran pod penu više pisanu. Budući ova sentencija proglašena manu popom Antonom Anton čićem. U Veprincu, 21. siječnja 1591. III. 3. Sud veprinački pozivlje Fumiju, Ženu Antona Hlanude, da udo volji presudi kapitana Ivana Cankia, nadalje odrješuje Polku Stangar od optužbe Jurja Rabca, da mu je njezina porodica na zelju učinila štetu, nadalje odsudjuje Matiju Bartolčicu, da imade platiti svojoj kćeri Margareti 13 libara, jer je njezina junca prodala i konačno odsudjuje ženu Martina Zuba u kontumaciji. U dan 21. jenara 1591. prituži se Matija Vidović pred oficij kaš tela Veprinca, a to od strani svoje žene, a to na Fumiju, ženu bivšega Antona Hlanude, a to da mu napuni sentenciju, ka je učinjena po g(o spo)d(i)nu Ivanu Canki. Tako razumivši oficij govorenje rečenoga Matija i sentenciju uči njenu po g(ospo)d(i)nu kapitanu, tako odlučiše, da pod penu 25 libar da ima napunit v termenu do dan 8 rečenu sentenciju rečena Fumija. * U dan 21. jenara 1591. prituži se Juraj Rabac pred župana i pred sudca Matija Livina i veći del starijih, a to na ženu bivšega Ivana Štangara, a to zaradi nikoga kapuza, ki je imel rečeni Juraj v Ševalih dolinah, da su mu ga popasli obitelj rečene Polke. Na drugu stran odgovarajući rečena Polka, da ne daj bog, da ni njeje blago učinilo nijedne škode, govoreć, da je Juraj poslal rotnike, da štimaju i ono, ča je posičeno. Tako mi počtovani oficij, čuvši go vorenje jedne i druge strane i rotniki ispitali i sam je kunfesal pred oficijem rečeni Juraj, da je nikih našal sam sikuć rečeno zelje. Tako čuvši mi počtovani oficij pravo napućenje, tako osloboju iemo rečenu Polku od takove škode sakim boljim putem i pravicu.
