VJESNIK 1. (ZAGREB, 1913.)
Strana - SVESKA 3. - 222
222 Ракоци није дуго надживио линачки мир. У сред планова, да седне и на упражњени пол.ачки престо, умре 11. октобра 1648. и ердељским кнезом постаде син његов Ђорђе И. Ракоци. Неко време владао je и нови кнез у миру, али кад при крају 1656. склопи савез са Шведском у сврху заједничког нападаја на Пољачку, навукао je овим чином на државу своју велику опасност. Шведски крал. Карло X. морао je повући набрзо војску из Пољачкете Ракоци претрпи пораз од Пољака и таман склопи савез с њима, допаде скоро цела војска његова у ропство Татара. Сад се и Турци дигоше те док су Татари пустошили с једне стране кнежевину, велики везир заузе Јенопоље, Лугош и Карансебепт, затим збаци с престола Ракоција и постави Акоша Барчаји-а за кнеза. Ракоци удари с војском на Барчаји-а, али га Турци сузбише те смртно рањен умре 7. јуна 1660. Међутим се ни Барчаји не . одржа дуго на престолу. Њега потисне Јован Кемењ и идуће године га даде потајно убити, но Турци не признаше Кемења него дадоше изабрати Михајила АпаФија за кнеза, a Кемењ, борећи се с Турцима, погине јануара 1662 у околици Шегешвара. Још на почетку ових бурних догађаја ердељских десила се промена на аустријском престолу. Фердинанд III. умре 2. априла 1657. и престо царски заузе седамнаестогодишњи син његов Леополд I. Незадовољство са немачком језуитском околином Леополдовом, са његовим ратовима у Француској, а нарочито срамним вашварским миром, склошьеним августа 1666. године с Турцима и то непосредно иза велике победе аустријске код св. Готхарда, добило je видна израза у завери, коју склопише хрватски и угарски великаши при крају шездееетих година тога столећа. У место да отклони узроке незадовољству, Леополд даде 1671. погубити главне заверенике, међу њима Петра Зрињског, Фрању Франкопана и Фрању Надаждија и заведе страховладу у Угарској. Устанак, који у горњој Угарској подигне 1670. године снн несренног Ђорђа II. Ракоција и зет још несрећнијег Петра Зрињског, Фрања I., буде угушен без већих последица, a коловође незадовољника побегоше у суседне земље, да на двору кнеза АнаФија, турског султана и пољачког краља рове против Аустрије. Сјесени 1677. упадну незадовољници под вођством Михајила Телекија у горљу Угарску, но праве успехе ножњеше тек онда, кад им наскоро дође на чело млади гроФ Имре Текели. За све ово време мало je било Срба вредних спомена. Петар Бакић je завршио ОФицирску каријеру као командант гарнизона у Дрегељ-Паланци 1 ). Срединой 1633. отишао je услед дубоке старости, *) Љубавна афера Бакића и Сузане Форгачеве, која je негда изазвала сензацију и јавну саблазан у целој Угарској, завршила се тек смрћу Сузанином.
