ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 368

Ottčbine. Neki u naručaju milih roditelj ah i cëlovanju nježnih rodjakah sprovodiše sveto ovo vreme; drugi .spomenicim kobne prošastnosti nasladjivahu oči; isti spomenici ovi opominjahu ih na divne čine praotacah naših, koji više Domovinu negoli život preštimahu svoj; opominjahu ih na blagoslivljanje pepela slavno poginuvših vitezovah ilirskih; — drugi ih opominjahu na cerne čine sebičnjakah, koji samo da oni dobro živeti mogu, i za svoj ja skèrbihu se malo pazeći, kako dobro obće stoji — jeli dobro ili zlo? — Što još više! vèrst ovakova ljudih pripravna je makar Rod i Dom da i istoga sebe za lahku prodati, nemisleći na najveću, koju isti divjaci za p'oglavitu smatraju dužnost »za Domovinu sve i isti život položiti«; — treći nasladjivahu dušu slušanjem narodnih pčsamah horvatskoga pastira ili orača, slušajuć mili glas žuborećeg slavulja, i latinskimi muzami utrudjenu dušu lečihu posvetivši je muzami slavjanskimi. i

— Iz oviuh sviuh cèrpiste Gospodo moja! cèrtice naroda našega, cèrpiste duh prošlih vrëmenah, ko što pčela iz krasno mirisnoga cvëtja navadna je cèrpiti med; — cèrpiste duh prošlieh vëkovah i prispodabljastega s duhom [264.] vëka sadašnjega. Gdë ste vidili narod zdizat se i gdë čuste odziv vapećoj iz dna groba majci po dolinah i planinah razlegat' se, radovaste se znam nad naprëdkom jednokèrvne bratje vaše duševnim, — a gdë videli duboko još spavati, plakali znam jeste nad onima, ko što je Isus svete svoje točio, suze nad Jerosolimom, ko nad rodnim mëstu svojem. — Prevarljiv svët ovaj i mënljiv tako, da uvidjam istinu rečih oniuh, koje su na čelu sveta ovoga ubilježene,: »Vekovite i bez svèrhe nie pod suncem krepke stvari« i oniuh narodne poslovice: »vreme grade gradi pa ih i razgradi.« Ah nestalnosti kolike si izvarala. Pred nekoliko evo danah slobodno bi nam s narodom upoznavati se prostim, da i njegove duševne upoznamo sile, razgovarasmo se š njime, i radovasmo se, ako smo koju u njega bolju usadili čut. — Sad nas eto nemilo ugrabi vrëme iz naručaja prostog seljaka, te nas zanese medj hladne zidine grada ovoga, gdë je ćudorednost ako ne zakopana, a to stalno na mertvačkom leži krevetu, sebičnost prestolje je zauzela, gèrljenje tudje majke dakle inostranskih narodah jezik, nošnje, zabave modom postaše; što još više? dok šaka ljudih u najvećem neznanstvu dogodovštine slavnoga naroda našega tumarajuća ime slavno i kèrvju pradëdovah posvëtjeno tudjim arpadskim izmëniti nastoji; — strana domorodna malo ili niš se nebrini za preprečiti opaku nakanu ovu — nemoram li dakle zaplakati s Pësnikom: »Još ih neima, neima, jao?!« Duboko si rode pao. Dospësmo Gospodo i Bratjo! nemilo ugrabljeni iz sredine prostog seljaka evo medj zidine hladne ove, gdë skoro niš milog ni dragog neimamo, osim hrama, koga podigosmo u slavu Boginjam slavjanskim, u kom danas Gospodo moja da se za godinu ovu perviput sakupimo, želja najvrućia je naša, gdë sakupljene da vas molim malim suhoparnim nu iz serca proiztičućim govorom pozdravim za svetu si srna [...] [265.] smatram dužnost. Cestitujem vam (svim) indi Gospodo ovde u duhu narodnom sakupljena! iskreno ko bratji i priateljem, što sretno i zdravo se opet povratiste u vënac ovaj bratsko-slavjanske uzajemnosti, gde uz muze latinske mèrtve žertvovat ćemo moći život novo uzbudivšim se muzam slavjanskim, gdë rekoh nastavit ćemo moći opet uzajemno većanje o blagostanju malog 368