ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 367
joj i s novci, odtud komu izmed suvrëmenikah njegovih neće biti poznato, kolike je proizvode književnosti ilirske medju mladežom podëlio? tko nezna, kakvoga je sirotinja u njemu otca imala? rečju bio je otac naš, bio je priatelj naš, bio je obrana naša! Početkom lëta 1843 nastaše burna ona čitavom slavjanstvu sa tugom poznata vremena, kojih poslëdicu smirom osećamo, i osetjatćemo žalibože uvëk: na sva domorodna teženja, na (sve) sve zavode, gdë je i iskrica narodnosti ilirske tinjala, odapàrli su dušmani naši jedovito svoje strële, sve što je znak slavjanski nosilo, odlučiše nepriatelji naši iz dna iztrëbiti; oluji ovoj biaše i Družtvo naše izvaršen(j)o, i u njega su oči upàrli zlotvori ilirstva, što više, isti njegovi nezahvalni sinovi kopahu pod njim jaz; kao brod, kad ga vune morske sad u vis sad u ponor bacaju neznajući hoćeli živeti ili umrëti: tako (opasna vrëme) kukavni položaj pritisnuo je čitaonicu našu, postanak njezin bio je dvojan: Ali nastojanjem premiloga ovoga našega Ljubimca sretno je občuvana od propasti svoje, njegov zagovor, njegova obrana, njegova dobra volja odbila je nepriatelje od Družtva našega. Ni kao namëstnik župnički nije on zaboravio na vërne svoje drugove, svagda nas je na umu nosio, svakom zgodom nas napominjao, uvëk biaše u duhu on s nami, mi š njime. Nesreća je tako hotela, da nedoživismo časa, kad bi ga za sjajna njegova delà lovorom ovenčana ugledati mogli; providnost boža tako je odlučila, da se prezarano raztanemo s milim ovim Bratom našim. Nesretno zàrno, koje ga prigodom nesretne one zagrebačke obnove na uštarb cëlog slavjanstva, na neprocënjenu štetu biskupie, na večnu žalost svih vërnih imena njegova štovateljah, pogodi, i studenom grobu po osammesečnom teškom bolovanju 16. Ožujka 1846 predade, oddëli ga od nas, dušmanski onaj udarac prisili ga vrëmenitost sa večitostju promëniti. Dovoljni ovi razlozi probudiše u zahvalnih naših sàrdcah najsvetiu (pomislao) pomisao: biljegu ovu, buduć nam slabo naše stanje nedopusti sjajnu spomenik potomstvu ostaviti, u Zapisniku našem staviti toli iz toga, da ime neumàrloga ovoga Ilirie sina, i neprecënjena bisera Čitaonice naše po mogućnosti ovëkovëcimo, toli da kasnomu našemu potomstvu (pokažemo) ostavimo dokaz osvedočujući ih: na koliko smo ovomu blažene uspomene mužu čuvstva blagodarnosti izrazi va ti spravni bili. [261.] Godište 1847/8. [Stranica 262. prazna.] [263.] > 1. Glavni Sabor. Dana 10. Listopada 1847 bi obderžavana pèrva letošnja glavna skupština, koju Gosp. Predsednik otvori podugačkim govorom, koj, po jednoglasnim zahtevanju Clanovah, da se u zapisniku zabilježi, ovako glasi: Izobražena Gospodo Članovi! Mila Bratjo! Pred dva mëseca i nekoliko danah sakupismo se u svetom slavjanskih Boginjah hramu zadnjiput za godinu onu, i po poslih doveršenih razidjosmo se bratskom napuniti ljubavju ko pčele protulëtne na razne stranke premile naše 367
