ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 355

U istoj sëdnici odlučeno, da se knjiga ilirska pod Naslovom Pijanac, a nemačka od Jordana »Agramer Landtag« kupi. — • [236.] Dne 14. Lipnja deržan je sabor, i otvoren Govorom izvornim Gosp: Andrie Laboša sledećim: Mila Bratjo! Tamna magla zastirala je još prie četvart stoletja široka polja slavne nëkad Velike Ilirie! brat brata prezirao je, seka seku poznavala nije — svi su bili kao odcëpljena uda jednoga tela! — Isti potoci pošiljali su nuz žalostan romon težke uzdahe vis oblakah, dapače sudili suse srebàrne svoje vale spoiti sa burnimi talasi ponosna Dunava! — Cvët stidio se je u dubokom snu neznanstva i tuposti bludećemu Domovine sinu, koji sam sebe poznavao nije, milim svojim mirisom ugodan časak pribaviti! — Sve je stranputice stupalo, dok se neukaza na tamnom vidokrugu danica bolje budućnosti, danica bratinske ljubavi, sloge i prosvete; — dok se neukaza rekoh, i nerazprostre zlatnu svoju kosu, po rumenih obrazah Ilirah, koji iz dubokoga sna targnuvši se opaze veličanstven njezin pogled, upoznaše vodju svoga, upoznaše dobru i svetu namëru njegovu, zgrabiše u hrabre desnice, u kojih su nëkoi britki sevali mači, lagana pera, ter do mala razteraše nad milom otačbinom podobro guste medjusobne maržnje, proklete nesloge, glupe neznanstva tmine. — Glas o tom boju kao čarobna nëka sila zatravi mnoge junačke grudi, ter leteći na laganih krilah uvuče se i u ovaj ustav, gdë na toliko razžari nevine mladeži grudi, da je vatrenom ljubavju domovine potaknuta, odlučila utemeljiti malu istinabog — jerbo se ništa sovaršenog na svët nerodi — knjigoohranu, koja bi se imalo od godine do Godine po G. G. članovih čuvati i povekšavati, oni pako iz nje càrpiti ljubav domovine bratsku slogu i dragočenu prosvëtu rečju, càrpiti duh vëka. Pa zbilja, nisu to ostala pia desideria jer evo, večita im slava! — i mi sada iz one iste košnice sarčemo med duševni — med, koji nehrani prah i pepeo — tëlo ovo nego duh, koji kano po rodjenju postati po pokvarenosti izčeznuti nemože. — Šest je već putih, odkako se je ovo družtvo sklopilo prisilio G. G. onaj čas, koji graniči školsku godinu od praznikah ostaviti ovo sveto mësto, — i toliko putih ih je preveo opet preko ovog ožudjenog praga čas, koji otvara vrata na tramih boginja umëtnostih, — i evo sedmi već put približavaše žurnim i neumornim korakom onaj mah, koji će i nas prisiliti ovom čarobnomu mëstu »zbogom« izreći — približava se rekoh i već se smeši munjevitim pogledom svojim na žalost i tugu, koja će nam cëpati, dočim ćemo ostavljati mësto toli obljubljeno, mësto duševnih zabavah naših, mësto, na kojemu nas poslednji put ove školske godine s — urednim govorom! — To me jedino teši, što ćemo si moći — ako Bog i sreća i dade — posle dva meseca opet med ovimi istimi zidi z — radosnim uzklikom »zdravo došo pružiti desnice; — ta me utëha oduševljuje i potiče da što najdostojnije zaključim uredne ovogodišnje sednice naše; — čega radi mnogo sam premisijavao kakovi bi si predmet izabrao, sad mi pade na um, bratinska ljubav, no buduć da je prava mati sloge, o kojoj su već više g. g. Clanovah reč poveli, surodjena