ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 345

iz ljubavi prama otačbini svojoj, zašto slava i ljubavi primëri njihove tako dugo cvasti će u grudih potomakah njezinih, dok sunce sa zvčzdami na visini nebesnoj stajale budu. Primërom dakle praotacah naših, pa primërom pobuditeljah narodnoga razvitka našega sećajmo se iz velikih darovah, koje nam dom pruža, te pravom ljubavju prama njemu oživljeni sve većma i većma ju uzpiriti nastojmo, i tako ju učverstimo u grudih naših, da, akobi od potrebe bilo rajši se istoj nemiloj smàrti žartvujmo, nego se je odreći; što da u kratko rečem: Ljubav naša, neka bude tako velika, kakovu pëva glasoviti sadašnjega vremena pesnik Franjo Simagović: Otačbino, Otačbino draga! Tebe ljubim vàrhu svega blaga, Šta je srebro? šta je biser, zlato? Ah pred tobom sva su prah i blato. Ti si biser, ti si moje sve, Otačbino! iz šarca ljubim te. Rekoh. [224.] Zatim bi naloženo GG. Knjižničarom, da se na(parv)Hektorovića predbrojiju, i tako se ova sednica doverši. — Dne 3 Svibnja deržana sednica, i otvorena Govorom Gospodina Neboslava Šooša. Non solum nobis nati sumus, ortus nostri partem Patria vindicat, partem amid, Cicero. Znano je svakome dobro, svakdanje bo izkustvo ne jednoga ili dva, već sve bez razlike uči, niti bez klete smëlosti ikoi tajiti može, koja se čoveku najbolja i najpriličnia, makar i takova nisu, barem kao takova se kažu, i za njima kao nesretnik u gorkoj tuzi stavljen za onim, što ga tešit, i što tužnog opet razveselit može, kao bolestnik za sladkim lëkom, od kojega moći obavešten je, da će mu ožudjeno zdravje povratiti darhtajuću desnicu neustàrpljivo pruža, da tëlesne sile umnoža, nje krepčie učini, te tako dragocëni svoj život produži. Jest, to svaki čini, no i činiti mora, komu je drag život, i koj razum tamo i tako upotrebi, gdë i kako upotrëbiti ga mora, to jest ako ono za dobro spozna i za dužnost si smatra slediti, šta zreli razum njegov ne samo dokuči i pravedno odobri, već i to kao takovomu učiniti mora. Bacimo pogled na neodraslo i nevino detešce, u kom se jošter svetinje iskra, koja razumom nazivamo, nije razvila niti razvijati počela, pak ćemo viditi, kako veselo drobne svoje ručice pruža za svim, u čem milinu, krasotu, ma bila i takova, koja propast nevinog ovog stvora za sobom vuku, nahodi; nepustimo mi, da nam se već naraslim ovaj za sad još stvor tako smelo ruga, a to uvëk čini kad mi zdravim razumom nadareni istog kako valja neupotrëbljavamo, već nesmotreno kao bezrazumni u takovih dopadnosti nalazimo, koja nas upravo u ponor baciti najpripravninia jesu. Nepustmo rekoh, da nama na posmëh rade, lahko ćemo ovom zlu doskočiti, samo kad smotreno ono za dobro primemo. Za sredstvo