ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 343
ljubavju karšćanskom gèrli, već nastojahu ih medju sobom zavaditi, i odtud korist za se vući. Ovako prodjoše stoletja i stoletja, kroz kojih tečaj sve na skorom grane ljudskog pokolenja ubiašese od nemila do nedraga, i dočim danas ovdë dom svoj poznavati počeše, već sutra bčhu prisiljeni ostavit ga, i drugi si potražiti. Poslëdica nevoljah ovih je i ta, što još i danas puno dosta narodah na ovom krugu neznadu šta je domovina, šta li pros vëta, a od slobode ni ponatja neimadu: već ko slëpac za palicom, tako i ljudi ovi uh narodah idu na zapovčd predstavnikah svojih — makar ih i u ponor zaveli; pa akoprem spodobno šta već danas kod nas nebiva, i ako prem su barem ponešto do nas zrake prosvete doperle, ipak ima, žalibože! u nas takovih još ljudih, kojim je dom tàrbuh, a ljubav prama njemu briga da ga napune. — Ne kao da bi ja hotio koga izmedju Vas podučavati, ali ga poticati na veću sinovnu [221.] ljubav prama otačbini svojoj, poznato bo je meni, da u svakom izmedju Vas kuca vruće sàrce za ono, što je njegovo: već buduć da su me misli onoga što dosad izustih na ovaj predmet dovele, odlučio sam, koliko bude moguće progovoriti o ljubavi, koja svakog pravog sina domovine sàrce obuzimati mora, što dok na kratko pretresavao budem, molim sardačno sve skupa, da mi Vašu blagonaklonost neuzkratite. — Dogodovština, odkud razloge za potvàrditi kakovu stvar càrpiti običajemo, zadaržava puno primërah, i izbraja varie one muževe davnih i obližnjih vëkovah, koji takovom ljubavju prama domu svomu plamtiše, da su isti najmilii život najvećim pogibeljima izvàrgavali, dapače i istoj se smàrti žertvovali rajši, nego od ljubavi prama domu svomu odstupiti. Pa zašto su oni to radili? Setćali su se bo dobro, da je domovina ono mesto, na kom perviput svet ugledaše da je mësto, gdë su parvi put sladjane glase majke svoje slušali, i njezinim mlekom zadojeni bili, da je mësto, na komu pradëdovah svojih prolita kàrv sa zemljom umešana počiva, koju za nedopustiti nepriateljem svojim razgrebsti, deržahu si za najsvetiu dužnost, da je nadalje mësto gdë se nalaze svete kosti praotacah svojih, koje kao kakovu svetu reliquiu neoskvàrnjenu občuvati biaše im najveća slast, da je na poslëdku mësto, na kom nemoćna dečica sa majkami svojima, sëdokosi starci sa staricami u miru radibi počivati, kog im takovi pravom ljubavju prama domu svojemu gorući sinovi pribaviti nastojahu, makar ih i istog života stalo. Tko bi ova, koja ovdë u kratko napomenuh i mnoga druga simo spadajuća dobro premislio neznam makar mu i od kamena sàrce bilo, nebili ako bi samo priliku imao, ono isto uradio, što učini slavni i neizbrisivog u Dogodovštini imena narodah Atenianski Codrus, o kom ovako se piše: Kad je nekoć rat među Ateniancem i Doriancim nastao, parvo nego se započe, poslaše obe strane poklisare u Delfu, da onde popitaju orakulum, tko će predobiti; i što barže zače Codrus Kralj od Atene, da upitan orakulum to odgovori, da će ona stran dobitnikom postati na kojoj pàrvo kralj pogine, odmah se obuče u pastirsku odeću, i da sugradjanah i podanikah svojih 343
