ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 337

Neima veče radosti, neima raskoši sladje za vërnog prijatelja, koja bi tople mu grudi svetim, ugodnim, i vele raskošnim nekim ćutjenjem većma razžariti mogla; nego je radost, i sladka nëka raskoš, koju onaj trenutak u krilu svom hrani, kad on u družtvu svojih vërnih jednomislečih prijateljah, u krugu da se točnie izrazim, vërnost, slogu, slobodu ljubeče bratje, otvoriti može najtajnii glasak čistoga serca, — da, bratjo, sretan je to čas, kad on vernim svojim prijatelj om sobčiti može bez bojazni ono, što bi ga medju potištenim robovim licumërstva nesretna, grešna učiniti moglo. — Ja pozornim okom motreči čine i reči vaše, čestita Gospodo, koje kano zdravo sëme na plodonosnu njivu sipate iz ustiuh Vaših u mladjahna za izobražen jem hlepteća sèrca mladje bratje Vaše, iskreno ispovëditi moram, da ovo maleno nu s ljubavju Domovine spojeno naše družtvo, zanikakov medjusobni savez, koji bi si nekorisne, mnogo manje opake kakove namëre za cilj svoj odabrao, nederžim; nego da ga, kao i svaki, ako ikoju mervicu razuma čovečanskoga posëduje, priznati moram za družtvo jednomislečih prijateljah, za družtvo ilirske slobodu ljubeče bratje, koja dobro upoznaju, da su svi jedne iste matere »Slavie« ponosni sinovi, nepazeć na to, što je jedan u Žumbregu, drugi u inoj častki Horvatskoj, tretji u Srëmu, a četverti u Bačkoj perviput svetlost sunca upazio, perviput medeni zvuk slavskih glasovah čuo, — da, čestita Gospodo, upoznajem ja Vas ovdë sakupljene za slobodne sine jedne matere Velike Ilirie, koji si svetu stvar »blagostanje Domovine i izobraženost«, po kojoj najsigurnie ono promicati može, za svërhu skupštinah ovih odabraste. — Sretna se i stopu ta srëtna scënim, što mi se je sreča, koja s hladnim ćutenjem maćuhe prof nam ukazivati se navadna je, tako umiljatim licem približila, da sad ovdë u Vašem krugu mësto zauzeti, dapače probesëditi mogu. — O blaženi časi! tko se nebi od radosti ganuta ćutio, kad slobodan slobodnoj svojoj bratji najdublje otajstvo serca svog bez svake bojazni odkriti može? I zato stranom što mi se je jurve med(ju) perve reči na više mestah reč »sloboda« iz perva izmakla, stranom pako, kako će se još mnogi izmedju Vas sëtjati što sam u poslednjem mojem govoru, nekoje misli o »robstvu« izrazio, uredno mi se vidi, da danas, kad mi svetinja naših zakonah besëditi nalaže, nekoje misli izrazim, koje mi se o suprotivnom prijašnjem mom' govoru, najmre o »slobodi« o najdragocënijem tom' biseru gradjanskog života, koji stoji predamnom kano Andjel s rogom obilnosti u ruci, premišljavajučemu predstavljaju. O kojoj dočim nezrelo premišljavao budem, molim, da bi me s Vašim posluhom milostivo udostojili. — Ako je istina, da se stvar jedino procëniti može po kolikoči srebra oli zlata, s kojim se zamënjuje, da pako toga neimana [214.] svetu tolika gruda, mislim da čemi svaki dopustiti, za koju bi itko svoj život položiti, svoje roditelje svoju dëcu za uvëk ostaviti pripravan bio: bez svakog pogreške straha reči mogu, da je na svetu Sloboda najdragocënije blago; jer nju nijedan narod u nijedno vrëme, kao što nam dogodovština narodah svedoči, za ikakvo blago prodati niti pomislio nije, narod rekoh, jer što se nekoje izrodice učiniti nesrame, zato slava cëloga naroda pocerniti se nemože, nesmije. — što ćemo najbolje upoznati, ako promislimo koliko milioni za slobodu odkupiti kano cčna pasti ni najmanje uztezali se nisu. Bacimo samo oko u dogodovštinu tako prastarih, kano i noviih vrëmenah, pak bez dvojbe naći ćemo 22 Arhivski vjesnik 337