ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 334

[208.] Zbog urednih naukah učioničkih, iz kojih su Gospoda Članovi navadne svoje sednice za vrëme ustaviti, i za izpite se pripravljati morali. Položivši indi obilnu žartvu marljivosti i pomnje svoje u hramu muzah Rimskih povratiše se opet u kolo vilah Slavjanskih, — te 16 saborsku, a pàrvu za drugo pollëtje sëdnicu otvori vrëdni Gospodin Starešina fiskus Danilo Garapić svečani ovaj pàrvi sastanak narodni sledećim govorom: Ljuvezna Gospodo Članovi! Približilo nam se je ono sladko vrieme, koje mi velikom radost ju u sercah naših očekivasmo, i u kojem mi mnogo više raditi možemo, nego do sada, za postići onaj cilj onu svarhu, kojom bi presladkoj Domovini našoj hasniti i nju zdravit uzdaržati mogli, no da nebi koji možebiti reko, da ja mislim, da je samo ovo jedino vrieme, u kojem je moći što o Domovini raditi, ne zaisto, moći je i izvan (nje) ovog o njoj raditi, i misliti, tim bolje sada, kada smo fala Bogu naše ispite sretno doveršili da ju ljubiti, od svake napasti braniti, i njoj zahvalni biti moramo, to je svakom poznato, koi se želi vriednim sinom Domovine zvati, za priliku nam neka bude nekoja izmedju nëme živine, ko što vidimo ptice, koje u jeseni prisiljene su nju ostaviti poradi nestalnosti vremena, ipak misleći na nju i kako berže proletje dodje velikim veseljem nazad vra— tjajuse, da ju urese velikim i glasnim popevanjem, većom još skerbljivostju pobiraju po dalekom svakojako perje i sebi gnjezda dëlaju za lakše uzderžati svoje mlade, tim bolje je dužan čoviek kao jedno razumno stvorenje tersiti se za uzderžati Domovinu, sebi i potomcim svojim slobodu pribaviti, ar je svakom poznato, da je svaki za slobodu i pravicu a ne za robstvo stvoren. Za postići ova ljuvezna Gospodo Članovi potrebno nam je, da se marljivo uviežbavamo u čitanju knjigah, osobito što se ilirskih tiče, jerbo je svakoga perva dužnost svoj materinski jezik dobro znati, a onda tudje se učiti; k tomu još imam to primëtiti s učtivom molbom, da bi izvanredno Gospoda Članovi radili, i prevode slavnom ovom družtvu poklanjali, jer znamo da je ovo ona prava staza za postići onu svarhu, [209.] kojoj se naša Domovina punim pravom nadati može, tada će nam potomci grobove s- cvëtjem uresivati. — Nego imade i takovih, koji vele, naša Domovina 'e mala, šta nam hasni toliko za nju raditi, ali se svaki takoi vara, i takvog ja nenazivam sina Domovine već izdaicu, jer mi dobro znamo, i vidimo da nas dosta ima, nego k tomu je jedino vruća i goruća kàrv potriebna: uzmimo si za primera slavnog onog ilirskog junaka Nikole Zrinskoga pod Sigetom, kojeg slava nikad poginuti neće, i pitajmo se, jeli bi se bio on morao predati Solimanu, koji je vodio dvë sto hiljadah sa sobom, da ga predobi, i u pepeo obrati, ali slavni ovaj junak, koji je imao malu šaku pet sto samo, nije se uplašio, već junački na kèrvavom bojištu dočeka Sulimano, hoteći š njim pokušati sreću, u kojoj polag sve svoje slaboće ipak 60 hiljadah Turakah glave je mentovano. — Naslëdujmo indi i 334