ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 307

[169.] istinu velim ovih riečih danas polag mogućnosti moje, znajuć dobro, da blagonaklonim vašem očekivanju zadovoljiti neću u najužjem smislu raztumačiti prepustiti neću. I to čim samo jedno oko hitim čim jedanput samo zavirim u Dogodovštinu prošlih viekovah, nebrojene vidim Svojljube, a naprote mnoge svietoljube, onaj imade poslovicu »Sve za se« a ovaj »sve za sve« onäj misli, da su svi ljudi za se stvoreni, a ovaj štima, da je on zà vas sviet rodjen; onaj, sudi, da se vas sviet uprav na njega proteže, a ovaj je stalno uputjen Da se sve na vas sviet pretezati ima; jednom riečju: onomü je dosta, da samoga sebe srietna učini, a ovaj želi srieču i blaženost na sve sliednje stanovnike kruga zemaljskoga jednako raztegnuti, i razprostraniti ; onaj ovoga misli i želje za prazna očitovati nestidi se; ovaj naproti nedvoumi, da će doći vrieme, skojem se ovo promieni, što polag viekovitih svete narave zakonah dugotàrpno ostati nemože; t.j. da će bez svake dvonjbe niegda svanuti onaj dugočekani danak, kad će se kvar i zloba Svojljubnosti, a korist i dobrota Svietoljubnosti razborito razpoznati; i da će ova cielo pokoljenje coviečansko s-svoimi svojljubimcem posve nepoznanimi srieće temelji objačati i nasladiti; ova sva kad promotriti počmem Gospodo moja! uzdahnem i riečem: Bože Otče mili! kakvim smet jem napunio si vas ovi sviet, najslavnie narode i daržave najmožnie nadario ovim prahom coviečanstva »Svojljubim«, koje mu je parva i temeljita, i polag koje sva svoja, mišljenja i činjenja ravna, poslovica »sve za se« koji ništa, što jedino na njegovu sreću služilo nebi, neradi; mnoge sa sobom minula odnesoše stolletja, i vriemena ih tolika ipak iskorieniti nemogu, ali u zao čas, kad ih vriemena i viekovi terpe, moramo ih i mi podložni viekovim u naručju našem gledati, i jednodušno zasad samo vikati: O nesrietni i zasliepljeni svojljube, šta ti nije znano, staje Domorodstvo; zar ti nepoznaš Domorodstva? Zar možebiti tvoj temelj Domorodstva stoji u pririečku »ubibene ibi patria;« što ti nije znano, da je domorodstvo u tom postavljeno, da svaki u svojoj najmilijoj Domovini ljubi i gàrli čitav sviet, i da se u svom narodu brini i stara o cielom coviečanstvu, t.j. da ono miesto, i ono družtvo, za kojega je narav odlučila, neostavi, nego da ljubavlju i marljivosti dužnosti svoje za veliki i jedini cilj svega coviečanskoga pokoljenja polag mogućnosti zveršava ondč, gdie mu je viekovi ti narave zakon naznačio [170.] posebni način, kojim se kakti Clan na korist cieloga tiela gibati ima. Da je pako Svojljubnost prava kuga jednog naroda, da po njojzi upropašćuje se ono, što se s kervavim zadobi mačem, toga dokaz nije nam od potriebe pri tud jem tražiti narodu, znamo bo, da naši pradiedi Stari Slavjani biahu mirovni i svietoljubni, i zato isto u dubokom snivaše snu oposried svojljubnih narodah; ali uvierenismo, da narodi neostanu uviek svojljubni, i kada jedanput žarko prosvetjenosti sunce tamne budalaštine noći savlada, narodi poznajući krivnje svoje, ogàrlit će unuke pervih praotacah Svojljubnosti Europejske, i tada će sviet znati, šta su i tko su Slavjani, koji su za druge narode, za svojljubnu najme bratju gradove zidali bez ikakva mermranja i oholne ponositosti. — Ali reći bi mogao tko, rodoljubiva Gospodo moja! da svojljubnost nikakva kvara niti Domovini, a niti posebnim ljudma nepravi, buduć da tako svojljub kao i svietoljub želi sriećom nadaren biti. Tima na kratko odgovoriti nestidim se, da je istina, da tako svojljub kao i svietoljub jednako za sriećom hliepi, 307