ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 287
klassici nazivlju ilirskog i Carnog mora, pa sve do izstočnog mora tamo do za arikongelsk, i u svoj ovoj širini i duljinih tulikih zemaljah stanuje narod slavjanski, sve ovuda posadjeni su lovori po grobovih slavjanskih junakah, nije niti jedne mozbiti grude Zemlje koja po sto puta vedrom slavjanske kervi posvetjena nije svuda ovud gledamo napise po grobicah veličanstva i Slave kao nadpise i dogodovštine slavjanskah umkah. I medju 200 milionah ljudih, koji Europu (zauzimaju) naseljuju zauzimaju 80 skoro millionah veliki narod slavjanski, ostavili smo ih u pervoj strani govora moga u 17 i .18 stoletju još u tvardom snu, ostavili smo ih u grobskih tminah duševne izobraženosti, nešto pod teškim jarmom bezsramnog Švabe, nešto pod vladom Rimskom stenjaj uče, nešto u tamnicah i robskih verigah, skoro skoro pasti imajuće otmanske sile. Izgovorili smo i smatrali ih varh'grobovah njihovih nad silnim jednim junakom, koi je, posle kako zatrudjen tolike delivši negda naslonio glavu, te pao u san duboki, spavajući tako dugo, dok ga opet neprobude gromovi mnogi, dok se nepotrese zemlja okolo njega, tega zbudi na novi Život, jaka sila pripravljena na nove majdane. Ovim junakom prispodabljam ja narod slavjanski. [137.] Sniva on u dubokom snu, i to samo gledeć duševne prosvëte, doćim su se drugi narodi zabavljali perom oni su se mače vim, dok su drugi linirali po artii da na njoj napisu i posiju hranu duševnu svojemu potomstvu, oni su rezali kervavim oružjem brazde, po koih je mesto tinte tekla karv u ratih, doćim su drugi narodi knjige pisali u miru, narod slavjanski bditi je morao u nemiru, i čuvao Europu a najbolje gizdavog Švabu i nezahvalnog mad jara, od napadanja aziatskih Čoporah od Mongolah i Turakah. stajao je on kao jedan Čversti i neporušivi (stup) zid, kao dub visoki u dubravi svim buram, grozom potresati i nezgodom je ovaj gorostas, , ovaj junak najme narod Slavjanski i to samo što se duševnih ko što tuliko putah rekoh, ali ko što za dugom Zimom ugodno proletje za dugim ratom blaženi mir i pokoj za dugom i tamnom nocjom vedri i jasni dan, za toli dubokim snu zbudise u novie doba u 19 stoletju narod Slavjanski. Napoleon veliki onaj Alexander franceski, strenitelj nepravde razoritelj taštosti, nepriatelj i zakletni dušman robstva, ljubitelj slobode, silnom i krepkom moćjom, kojom samo jedan Xerxes ili Soliman ustupio bi se bio zaherdjali već stožer Europejske veličine, uzdermao iz groba pravdu iz sna ozbiljnosti, iz tmine prosvëtu, iz noći Zoru. — Derhtela pred njim Europa sličnoj mladjanoj Dëvici u verigah speta na kolenih klečeća, molila je silnika Napoleona da joj život oprosti, tresao se je gizdavi Osmanlia, derhtao je nesretni Talian i jokao je bezobrazni tašti i nepravedni Švaba, uzderma i probudi Napoleon na novi kao život narode Slavjanske, njemu toli mile i drage, akoli samo izuzmemo Ruse, Napoleon posle kako skerši čuda bojnih lovorikah, te stavi novi temelj blagostanja Europejskom na najveću Žalost pade. Od sna probudjeni narodi trubljom vojničkom raztreznivat se počeše. Sad stopram narodi Slavjanski stupiše na prozorište dogodovštine narodah za toli dugim vremenom, dosad su samo borili se daleko od svega što se duha tiče. Sad je dušman pao napočivali su se dobitnici već na lovorikah i stupili su na stazu intellectualnu i društvenog razvit ja. Sad se miče i medju slavjani čustvo narodah, sad su opazili i oni što Čovečanstvo od njih pravedno zahtëva. Zato daj Bože! da nebi samo jedan već na drugoga neporazumljivim okom gledao zbog zemaljskih vremenitih 287
