ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 251

[71.] Godište 1841. [72. strana prazna] [73.] Posle ovoga čitao je G. Radočaj kao plod svojega naprëdka u ilirskom jeziku sledeće stihove: • Vitez Miloljubić Balada (Polag Sillera.) Ah vi teže moj ljubezni! Za kog moje sardce vruće Neprestano bez bolezni U zažganih grudih tuče. — Neišćite dakle ine Vi ljubavi veće od mene Nek sad, kâ je sve nevine Zertvovala vami sene. Jer će serdce drugač moje Od ljubavi žeznut vaše; I veselo dosad koje Bë, sad pit će žuhke čaše. — Vidit moram sad vas mirna, Mirno hodit bez radosti, Plač u očih ja svedj virna Presuditi nemrem dosti. Cujeć devu iz sve moći U naručaj tad joj pade, Ter na konja svojeg skoči, I zapovëd bojnu dade: Da se sada svi priprave, Svetom grobu da se odpute, I lj uvenu svu ostave, I nje cvëtjom kitne skute. Karst na parsih za znamenje, Da se svaki njim odmiče, Ter da puca sve kamenje, Kud se njihova četa tiče, čudni čini tam bivaju Kroz junakah desne ohole, — Gdë se mači njih vijaju Dušman pada svud okole. [74.] Vitezovo slavne ime Med dušmanim svakog plaši, Al svû sarčbu medju svime On nemože da utaži ; — Tad na konja skoči svoga. Ter se domu svom odpravi, Gojeć nadu svedj dobroga Svog udesa, najt' pri dragi, i Na nje vratih kuči grada Putnik slavni, i čestiti, Rečma groma kâ se tada Što spësnie vide odpriti: »Ku ištete, tužna nosi »Sad na sebi Božanstvenu, »Ku si od Boga ona izprosi, »Zaručnice znak, koprenu. Juče dan bi onaj sveti, U kojem se ona svojem Stvoritelju dâ odnëti, Zaufa se vërno kojem;' Čujuć to, sad grad ostavi Holi vitez svojih Dëdah, I s oružom se nabavi, — Već se stavlja srëd pobëdah. I nepoznat svog iz grada Van na polje spešno iziđe, Ter putnička njega sada Vodi odora bliže u hride. I kuću gradi tada Bližu svoje Deve mile, Da lëpotu nježna grada Može vidit bez sve sile.