ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 248
Nestalnost zemaljska! Cestokrat su ljudi izvanjskim bogatstvom odviše zaslepljeni, ter misleći, da u tom neizmërna, i dovoljna leži sreća, nemara ju, da i oni to isto bi zadobili, da što još mole, i žele! na koliko ta zasëna čoveka dovesti može, od sledećeg učimo se: Kada bi Dionizio silničkoga radi postupanja svojega svudar razglašen bio, nemanjkaše takodjer laskateljah, koji su gâ prëd njim do nebesah uzvišavali, i njegovu sreću za najstanovitiu slavili; ovakovoga čisla je i Damokles bio, njegov tajni udvornik, kojeg onoliko blago Dioniza zaslepi, da se nije stidio svaki dan mû se laskati; Ali Dioniz, u kojemu još toliko pameti bilo, da svoju sreću nije za dobru deržao upita nekoč laskatajućeg se Damokla, bili on htio na njegovo mesto jedan, dan stupiti? Ov, jedva čuje reč, poviče: Hoću Svetli Kralju, hoću! našto Dioniz ustupi mesto, i zapovëdi, polag zapovëdi Damokla sva činiti, i njegovoj volji zadovoljiti, njega za Kralja štovati, i zàisto, Damokleš je bio bd onda Kralj, njemu je sve pokorno bilo, okolo njega biaše na svaku službu dosta Dvorjanah, i on je mislio, da je od istoga nebeskoga Peruna višji u časti, i slavi postao, cënio se je najsretnijega, najjasniega. — Ali netrajaše dugo sreća njegova, zadovoljnost njegova, jer kada bi u premožno uredjenom goštenju sëdio na kraljevskom stolcu, kad su njegovom ukusu priredjena jela najbolje u tek išla, on čas opazi varh sebe mač britki na konjskom lasu visiti, «— Sada promenise želja njegova, sreća njegova bi mû najgorkia nesreća, žalost za žalostju biaše u serdcu njegovom, nemogaše dalje gledati prekrasna pitja, i jela, slast biaše mû čemer, veselje tuga, zlatne posude cenjaše mû se čemerom biti napunjene, i iskaše priliku ukloniti se, osvedočen, što znači sreća ove zemlje, uzklikne zato prama Dionizu, pusti me! ja volim Damokles siromah, nego Dioniz Kralj biti!!! [67.] Dana 22 a , Studenoga deržan Sabor, i morao se je otvoriti po G. Milošu Poturičjću, jer pako to nije učinio, odsudjen je polag Naredbe od petoga Travnja 1840 za platiti dvadeset krajcarah u srebru. Dana 29 a deržan Sabor, i otvoren po G. Radočaju sledećom pësmom: Zahman ljudih svi su trudi, — Ah, za dobrom na ovom sviti, — Jer što već si čovek žudi, Stim mu vid(e>še zao udes prëti. — U rumenu valjda vinu Misli sreću svû tko steći? Al množi bd vina vazda ginu, Harle u grob prëd sudbom leći! — U bogatstvu valjda oholu Stignut sreću sebi cëni? A tko je bogat, on je u dolu Punom straha, i bolëzni! — U ženidbi množi svoju Sreću steći mniju, i žude? Al veoma otu hvoju, S kom se udriše, ini kude! U oružju valj tu blagu Sastojati sreću mnije? Al kad primiš ćordu dragu, . Možeš, — čezneš, — već tê nije, — Možebiti u ljubavi Stoji sreća ota mila? U razkoši, i u dubravi, Kê se možna pëva sila? — 248
