ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 241

Našu Narodnost u čisto drugoj slici postavise u mislih Madjarah, što postupak njihov od onog vremena proti Nami dokazuje, jer nenasarnivaju više onom jarostjom, kojom prie Na Nas, nego da si nebi sami sasvem protivili zgledom perviega postupanja sada nabijaju proti latinskom jeziku govoreć: da oni svakako i sa svem latinski jezik iz poslovah javnih izključiti hočeju, i misleć, da Nama ne tuliko na Našem kuliko na latinskom ležeče jest, posledno i proti Nam oružje svoje obratiti moraše (?) relata referro; ova če te Vi od G. Gaja obilnije i vernie izaznati, koja ja iz drugih samu Ust imam. U Beču dana 30-a Travna 1840. Ilia Gvozdanović [55.] Dana 31-a Svibnja 1840 Deržan sabor u kojem blagajna i Knjižnica pregledana. I sve u redu nalazi se. — Govor pako deržao je G. Petar Stiić sledeći: Stražni uzdasi Matere nad smart ju Sina. Ležiš dakle sine! ležiš s mnogima udarci za Otačbinu pod tužnim zemlje veslom. O ja bëdna! o žalostna! kuda moje zadnje upanje, kuda cvëtak kreče Otačbine, kog' u stražnjih poželeću danih, koga varka, kog' vojnstvo meni zgrabi zlotvorah. Vëkoviti Bože! kada traci samoćnosti, kada zamërtva, da tako rečem, utëha mojim naklanjase očim, kada zadnje ljubavi iskrice, koje tebi o Sine! dok još pod šatorih ovog' sveta gibao si, predočiti nipošto nisam se utrudila, uzveštim, ono zadnje učotište, ona zadnje ljubavi zasëka mi ostaje, da dok danka traci meni budu svitali, dok stražnja sudbina tëlo [Riječ <bude) precrtna] moje iz ovog' svetačnog' gani života, svagda tvoja ljubav, tvoji uzdasi cvasti će u mojih pèrsah. Rekoh Petar Stiić m.p. Dana 2-a Lipnja 1840. Deržan Govor zvarhu Kneza Nikole Zrinskoga, skojem malu svoju jošte četu na smart za Domovinu je nagovarao. Da Vas nebi poznao Vojaci! ter vašu po čelem svetu znanu hrabrenost nebi znao, verujte mi oružje ovo za izgubljeno bi deržao, i neznate kako nevolne nas od svuda zapiradu okolnosti, i kako nevërna naše zidine obkoljiva sreća. Nego Vi, koji neobladanu i serčenu stalnost do sada uvëk pokazaliste, kada mniem novi tako rekuć kotrig duh moj uzvisuje, i tako, da dvojiti pod nipošto nemožem, samo Vas da odganjadu, i< viditise, kako tverdokorno dušmanah nerazborstvo vama i dragoj Domovini približavaše. Ništa nije Vojaci tako protivno, što zasadjeno u serdcih Vaših žudenja prevali, ništa tako teškoga, što ohola hrabrenost Vaša nepreplava, ništa zadnjić tako nezgodnoga, što bistar Vaš Um i vojastva umëtnost nezahiti. 1g Arhivski vjesnik 241