ARHIVSKI VJESNIK 1. (ZAGREB, 1958.)

Strana - 343

bilo, tome zahtevanju dozvoliti, kad na to obzir uzmemo, kako naši sudci i ostali pravdopravnici s narodom postupaju, i mogao bi čovek reći uprav kao da na to idu, da se nered kakov učini. A što da vam od naše vojničke kraine kažem, tamo je još puno gore nego u provincialu. Sad je evo već peti batalion od kuće otišao, a šesti se na oružje diže, — nema skoro jedne kuće, koja nije 3 — 4 momka u rat odpravila. Starci, žene i dieca su sad tako rekuć jedini kod kuće ostali. Prolet je nastaje, a u našoj granici, nit se ore nit se kopa, jerbo nema ko da radi. U Liki se kako skoro svakog proletja, tako i sad glad pokazuje. Pukovnici i svi ostali oficiri su skoro u rat otišli, i vlast regimentah leži sad većim dijelom u rukah starijih i nemoćnih penzionistah; kod kumpaniah nema nikoga, nego jedini Verwaltungsoffizier, a ovaj ima samo toliko vlasti, koliko ga graničari dobre volje hoće da slušaju. Sad si možete misliti, kakov red tu biti može. Ja iz više krajeva graničarskih dobivam pisma, od poznatih oficirah i drugih činovnikah. Svi mi se tuže, da je naša siromašna kraina u zlom jako zlom staležu, i da se sad baš kao uzorana njiva smatrati može, koja samo ruku zlotvora čeka, da po njoj seme anarkije posije; i vërujte mi ako do tog dojde — što bog svemogući neka sačuva — da će ovako sème brzo niknuti, i krvave plode proizvesti! Neki dan je ovuda 5-i batalion otočke regimente prolazio

2

, ja sam se kod te prilike s graničarima razgovarao, da vidim, kakov duh po narodu vlada. Na moja pitanja, kako je junaci? — dobio sam odgovor: zlo gospodine! ostavili smo žene i diecu same kod kuće, a idemo sad neznam kuda, a nebi ni žalili sve i sam naš život žertvovati, samo da znamo da nas Ban neiznevčri! — Ja sam ih tješio i osigurao, da će ako bog da za naše graničare sve dobro ispasti, i da ih naš ban neće ostaviti, makar sav svet na njih zaboravijo. — Ali gle što mi oni nato kažu, Gospodine! mi smo putujući k Zagrebu čuli, da će kod nas sve ostati kako je i pèrvo bilo, i da će opet na nas tlaku i ostalo navaliti, te da ćemo opet pod švabskom šibom ostati. To su vam reči što sam iz ustah ovih graničarah čuo, reči, koje su u meni veliku brigu probudile. U Vojvodini ja se bojim stvari još gore stoje. Krestić Nikola3 je neki dan ozdol došao, bio je tamo u saborski odbor pozvat. Iz onoga, što mi je on pripovjedao, vidio sam, da tamo stvari najbolje nešto je, dapače da se boj at imamo, da će vojska iz Madjarske najposle i u vojvodovinu morati, da i tamo red učini. Od užjeg saveza sa Horvatskom i Slavonijom neće oni ništa da znadu, dapače i najodličniji ljudi i među njima čudnovate nade goje o budućem odnošenju prema celokupnoj carevini. Oni kažu da Vojvodovina u ono isto odnošenje prema Austriji stupiti mora, u kom srbska knjaževina prama turskom carstvu stoji. — Što će te reći na ovako buncanje — ovako ljudi govore koji se inače medju izobraženi svjet broje, koji bi dakle ipak neko bolje ponatje o temelju državnog prava makar obće imati morali. Ja to istina Bog kako rekoh samo za buncanje smatram, ali mi opet jedan nepovoljan pravac u duhu naše braće pokazuje se, koj naš narod u propast dovesti može. Onaj vami dobro poznati kraljevski savjetnik (G

...) agitira polagano na dve strane, njegov tajni pomoćnik Galac

4 je bijo blizu mësec dànah u doljnim krajevima, u Beogradu i po svim logorima serbskim, i kako mi je iz vjerodostojnog izvora poznato nije tamo s najboljom namérom išao. Nadalje vam imam primjetiti, da se ovdje već nekoliko mjeseci grof Počić iz Dubrovnika bavi

5

, koji kako mi se čini s gosp. gorenapomenutim G

... u jako uzkim savezu stoji, inače muž, koji s mladom Itali[j]om vèrlo simpatizira, i koji je, ako se nevaram, amo s' nekakom potajnom misions došao. Razgovarao sam se neki dan s jednim veštim mužom, koji mi reče: gospodine, meni se čini, da su cekini Karla Alberta počeli u onaj isti džep kapati, u koga — 343 —