A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
Proucavanjem prakse sencanskog Sreskog suda moze se ustanoviti da su zrtve holokausta zakljucno sa 1948. gotovo bez izuzetka proglasene za mrtve. Od Sencana koji su pogubljeni 9. novembra 1944. je medu prvima inicirano progla- senje za mrtvog Karolja Lukaca. Sudbinu Karolja Lukaca je ispripovedala njegova mlada sestra na sledeci nácin: „Moj stariji brat Karolj je roden 14. septembra 1919. Nas otac Deze Lukac bio je krojac za gospodu, dók se nasa majka zvala Erzebet Kásás. Moj stariji brat je bio izvanredan sportista: dobar plivac i jós bolji vaterpolista, njegov trener je za njega rekao: »Ima pluca kao bik!« samo sto je dobio reumu u vojsci, pustili su ga i kuci pre vremena, tako da mu je sportska karijera bila zapecacena. Nazalost, ucenje mu vec nije islo tako dobro, pao je u IV razredu gimnazije, pa ga je tako otac uzeo na zanat i naucio ga krojackom zanatu. Sudbinu mu je ipák zapecatila jedna zena. Bio je vec zarucen sa jednom zaista va- ljanom devojkom, koja je poticala iz dobre porodice Ilonkom Resler, kada je upoznao njegovu kasniju suprugu, jednu adansku svalju, kojoj se do tada »udvarao« Lacika Petkov, ali ga je zena napustila za ljubav mog starijeg brata, premda je bila pola godine starija od mog starijeg brata. Sakata kcer Buranjevih, koja je drzala trafiku, ispricala nam je da se Petkov Lacika i pred njima zaklinjao: »Cekaj samo, mali Lukacu, osve- ticu ti se ja jós za ovo!« Bio je veoma ljut na Karciku, ali ko je tada mislio da ce doci vreme za osvetu... Na Karciku se inace nije ljutio samo Petkov Lacika, vec se na njega naljutio i nas otac zbog njegovog braka. On, koji je inace takode bio veliki osvajac zenskog roda, nikako nije mogao da se pomiri sa sinovljevim izborom. »Ako odrzava odnos sa njom to razumem, ali da jednu takvu zenu uzme za suprugu to ne mogu da razumem!« - govorio je i isterao svog sina iz kuce. No posle smo ga toliko molili da su se pomirili, dozvolio je da se sinovljevi presele u omanju kucu u susednoj Zmijskoj ulici [danas Ulici Endrea Adija]. Rodio im se i sincic, ali je umro od zapaljenja pluca kada je imao godinu i po dana. Naseg oca su uhapsili na nedelju dana pre 1. novembra, zajedno sa mojim starijim bratom. Ja sam tada bila u Kluzu u institutu za vaspitanje devojaka, a kuci sam se vratila tek kasnije na prilicno avanturisticki nácin, preko Deza i Budimpeste. Moja sestra mi je kasnije rekla »Da si ti tada bila kod kuce óva stvar sa Karcijem se ne bi dogoddá!« Ni danas ne znam kako je to mislila. Nas otac se inace nikada nije bavio politikom. To nije tolerisao ni kucnom osoblju. Kada ga je namestenica koja je vodila domacinstvo upitala da li moze da stupi u Partiju strelastih krstova, moj otac je odgovorio: »No onda smesta mozete da pakujete vas prtljag, jer vas ovde vise necu trpeti!« Moj otac je u zatvoru bio zajedno sa apotekarima Laslom Husagom i Boldizarem Banfijem, ali su ih sve nakon nedelju dana pustili. Prilikom pustanja mom ocu je neko rekao da ce u zamenu za jednu izvesnu svotu pustiti i Karciku. Nas otac je tada vec toliko zaboravio na srdzbu spram Karcike da je ucinio sve kako bi stvorio novae, prodao je cak i jedan vredan persijski tepih zemljoposedniku Davidu Barsiju samo da bi se skupila svota koja je bila u pitanju. Jedne noci je trebalo odneti novae na jednu zadatu 286
