A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
sveukupno 11 hiljada agrarnih interesenata. U sencanskom srezu, gde u samom gradu i u ataru zivi barem 7-8000 bezemljasa i sitnih seljaka, za zemlju se prijavilo sveukupno njih 3000. Nase narodne vlasti i nase antifasisticke organizacije treba planski da iskoriste malo vremena kője jos stoji na raspolaganju i aktivnom propagandom treba da ukljuce u agrarnu reformu i one slojeve koji su do sada ostali van nje! Rok za upis zemlje, ukoliko okolnosti tako budu nalagale, moze se i treba se za par dana produziti! Treba uciniti sve da salasarska sirotinja koja je udaljena od centara ne izostane iz blagodeti agrarne reforme. Na salasima zive ogromne mase bezemljasa, koje o zbiva- njima koja se desavaju oko njih jedva da mogu saznati.”124 U novinskom clanku pomenuti Vilmos Dojc - cije je imanje potpalo pod zakón agrarne reforme - podneo je svoju zalbu aprila 1946, u kojoj je napisao sledece: „...star sam preko 70 godina, te sam svrseci strucnu poljoprivrednu skolu, celog svog veka - aktivno preko 60 godina - bavio ekonomijom. Sa mojim sam strucnim znanjem upravljao jednim imanjem od preko 1200 jutara zemlje, a prema potrebi - narocito u mladim godinama - ucestvovao sam i fizicki ucestvovao u radovima. Rentijer-vlasnik nikada nisam bio, vec sam od uvek licno i marljivo rukovodio kod radova. Kvalitet mojih plodova bili su medu najboljima u nasem ataru: pasmina stoke - narocito svinja- bila je uvek prvorazredna, bio sam prvi, koji sam uveo kultivisanje kudelje u vecoj meri, bio sam organizator importiranja plemenite stoke iz drugih zemalja, a sve ovo je posledica, sto sam strucnjak po svim granama ekonomije. Kao posledica protujevrejskih mera madarskih fasista vec su mi 1943. god. zabranili, da odlazim na moju zemlju, dok su me pocetkom 1944. god. deportovali u Nemacku. U maju 1945. dosao sam kuci, tu od mojih stvari - namestaja, odela, rublja, posteljine- nisam nasao nista, moja kuca je razorena. Od mojih najblizih pale su kao zrtve fasistickog terora: moja zena, moje unuce (Ausvic), moj mladi sin Viktor (ubili su ga Nemei u Rusiji), dok od moje porodice niko se zivnije vratio (Glikstalovi, Piliserovi, Hermanovi, Rojterovi). Moj sin dr lanos, koji je jos 1941. god. oteran, prebegaojeCrvenoj armiji, akasnije javio se dobrovoljno u Prvu jugoslovensku brigadu u SSSR, te ucestvujuci u borbama za oslobodenje kao borac, u jesen 1945. je demobilisan, kao stari borac-dobrovoljac iz 1943. godine. Ni on nije nasao nista od svoje imovine, te sada stanujemo u tudoj kuci uz kiriju. [...] Odmah po vracanju iz deportacije, tj. jos maja meseca 1945, nastanio sam se na mome salasu [... ] te sam nastavio sa gazdinstvom. U zakonom predvidenom roku- od28. jula 1944. do 28. jula 1945. - nisam mogao kroz svo vreme da tamo stanujem, jer sam uglavnom bio u deportaeiji [...] [...] Ne mislim osporavati pravo onih, kojima je naknadno vracen maksimum, ali mi se namece misao, da je postupajuca vlast bas kod presudivanja moga slucaja bila narocito stroga, posto je mimoisla takve cinjenice, koje bi mogla svakako drzati u vidu: da mi je skoro cela porodica ubijena, da sam kao zrtva rasnog zakona deporti124 Isto tamo. 253
