A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
1949, te su tako od zaleda odseceni komunisticki partizani izgubili gradanski rat), trebala je da prizna svoja dugovanja od pre 1941. i svoje nacionalizacijom izazvane odstetne obaveze, u zamenu za koje su - nakon odredenih ranijih ispomoci - 27. avgusta 1951. Sjedinjene Drzave, Velika Britanija i Francuska sklopile sporazum o pruzanju ekonomske pomoci sa Jugoslavijom, dok je 14. novembra potpisan ame- ricko-jugoslovenski sporazum o razvoju jugoslovenskih oruzanih snaga. Nakon njih je sledio ekonomski sporazum sa Saveznom Republikom Nemackom sklopljen 11. juna 1952. Na osnovu njih su velike zapadne sile u periodu do 1955. isporucile Jugoslaviji ekonomsku i vojnu pomoc u vrednosti od 1,2 milijarde dolara. Sve ovo je imalo izvanrednu vaznost, posto bez toga drzava jedva da je mogla da ostane na nogama. Obim pomoci je za pojedine zapadne drzave bio uporediv sa potporom koja je distribuirana u oviru Marsalovog plana, ali je bilo vazno i to da je Zapad iznova prihvatio Jugoslaviju za svog ekonomskog partnera: 1953. se vec 90 % jugoslovenske spoljnotrgovinske razmene odvijalo sa zapadnim drzavama. U sklop obaveza Jugoslavije prema ponovnom uspostavljanju kontakata sa Za- padom spadalo je i sklapanje ugovora o prijateljstvu sa Grckom i Turskom, dvema balkanskim zemljama-clanicama NATO pakta, 28. februara 1953. (koje je 9. avgusta 1954. prosireno - veoma kratkotrajnim - vojnim saveznistvom), te odustajanje od Trsta. Kao sto smo to vec pominjali, nakon Drugog svetskog rata je vodena ostra rasprava o pripadnosti grada, koja je 1947. privremeno zamrznuta uspostavljanjem Slobodne Teritorije Trsta (STT). Na kraju je Londonskim sporazumom cetiri sile (americko-britansko-italijansko-jugoslovenske) potvrdenaitalijansko-jugoslovenska granica (danas italijansko-slovenacka): zóna „B” Slobodne Teritorije Trsta i pojedini delovi zone „A” prikljuceni su Jugoslaviji, a veliki deo zone „A” pak (grad i obalni pojas koji vodi k njemu) pripojeni su Italiji. Jugoslavia, medutim, iako je bila upucena na zapadnu pomoc, kao socijalisticka drzava nije zelela da dospe ni u zavisnost od Zapada. Zbog toga je na „niciju ze- mlju” izmedu Istoka i Zapada potisnuta drzava od pocetka sebi trazila neki treci put: pokusalo se sa stvaranjem kontakata sa zapadnom nekomunistickom levicom, a spoljnopoliticki sa fokusiranjem na UN. Beograd je nakon definitivnog narusavanja sovjetsko-jugoslovenskih veza pokusao da u Organizaciji ujedinjenih nacija zadobi- je garancije nezavisnosti, ali je novonastali OUN-centrizam potpomoglo i to sto je skupstina svetske organizacije 20. oktobra 1949. izabrala drzavu za nestalnog clana Saveta bezbednosti. To je jednim delom predstavljalo vaznu poziciju u reprezentovanju jugoslovenskih interesa, dok su drugim delom kontakti sa prominentnim drzavama treceg sveta na forumima OUN (Indija, Egipat, Indonezija), odnosno identicnost sa njihovim stavovima u vise vaznih pitanja (npr. u oceni rata u Koreji, ili oslobodi- lackih pokreta u kolonijama) probudili zanimanje Jugoslovena prema novooslobo- denim drzavama. Oni su smatrali da se ove drzave u pogledu ocuvanja sopstvene nezavisnosti i sovjetsko-americkog bipolarnog nadmetanja nalaze u polozaju koji je slican Jugoslaviji. Stoga je tim vise u njima (narocito u Indiji koja je smatrana za potencijalnu velesilu) viden onaj potreban i moguc krug saveznika sa kojim bi putem kooperacije bilo moguce drzati se na odstojanju od uticaja obe super-sile i njihovih blokovskih modela. Pocetno solidno trazenje kontakata su pocev od 1954. smenile 216
