A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
pobedu, odnosno polazeci od principa postovanja suvereniteta i mnostva puteva u socijalizam. Pomirenje, medutim, nije dovelo do povratka Jugoslavije u socijalisticki lager (premda je upravo domamljivanje predstavljalo najvisi cilj Hruscovljevog ,,do- laska u Kanosu”), posto su vec bile u razvoju za okosnicu nove jugoslovenske spoljne politike karakteristicne (i uspesne) osnove „politike klackalice” i nesvrstanosti. NASTANAK TITOIZMA Spoljnopoliticki raskid sa staljinistickim Sovjetskim Savezom postavio je Jugoslaviju na novu razvojnu putanju. Naravno, ne smesta - stavise, za prvih godinu-godinu i po dana pritisak diktature se jos i pojacao. Prve reakcije jugoslovenskih rukovodilaca bile su (zbog odbrane nezavisnosti), naime, usmerene ka pomirenju sa Moskvom, te su u nadi sredivanja spóra zeleli da dokazu da oni zaista hode po „ispravnom sovjetskom putu” socijali- sticke izgradnje. To demonstrira i plenum CK od 28. do 30. januara 1949, koji je put izlaska iz krize video u intenziviranju partijske kontrolé, poostravanju administrativne discipline i ubrzavanju kolektivizacije (treba potvrditi da je rukovodeca uloga parti- je, a ne Narodnog fronta i da KPJ uopste nije „kulacka partija”). Odluka o stvarnoj promeni kursa i jacanju poverenja naroda u partiju posredstvom proglasavanja novih principa doneta je nakon sticanja spoznaje o potrebi postizanja spremnosti za dubok i dugotrajan konllikt, te o tome da sve resurse drzave treba usmeriti ka odbrani od „birokratskog rezima koji se izmetnuo u imperijalisticki drzavni kapitalizam”. Tako je u to vreme kvalifikovan Sovjetski Savez, posto su koreni kominformovske kampanje nadeni u etatistickoj degeneraciji sovjetskog sistema, ispreplitanju partije i drzave i gospodarenju tako nastalih partijsko-drzavnih struktúra nad drustvom. Ova radikalna ideoloska kritika je, medutim, u krizu legitimiteta povukla i samu KPJ, posto takav Sovjetski Savez za Jugoslaviju nije mogao da i nadalje ostane uzorna socijalisticka drzava, mada je tokom partizanskog rata i reorganizacije drzave sve do 1948. u sve- mu bio pracen sovjetski primer. Zbog toga su polako pocele da se traze staljinizmu suprotstavljive socijalisticke ideje i da se groznicavo pred domacim javnim mnjenjem i pred Zapadom (od kojeg je ocekivana pomoc u suceljavanju sa Moskvom) sprovode nastojanja usmerenaka dokazivanju da je jugoslovenski rezim, premda jednopartijski, ipaknesto drugo nego sovjetski. Tokom ovoga su spram ideoloskih pitanja prijemciviji i teoretski obrazovaniji partijski rukovodioci (Dilas, Kardelj, Pijade, Kidric) otkrili radnicko-samoupravne tradicije „predstaljinskog” socijalizma i ubedili su Tita da jugoslovenski socijalizam treba da se vrati njima. Tokom ovog trazenja puta oformljen je i titoizam, jedan osobeni reformsko-komu- nisticki ideoloski pravac i politicka praksa, koji su u znaku povratka Marksu i Lenjinu zeleli da revidiraju Staljina. Time se uspelo tokom 1950-60-ih godina Jugoslaviji dati odredene pozitivne impulse (stavise, i drugim socijalistickim drzavama i komuni- stickim partijama posredstvom inspirisanja reformi) - pri cemu je pored za njega karakteristicnih specificnosti (samoupravljanje, trzisni socijalizam, nesvrstanost, federalizam) on do kraja sacuvao i sve bitne karakteristike boljsevizma (antikapita- lizam, „diktatúra proletarijata”, aulklerizam, itd.) i staljinizma (npr. kult licnosti). 212
