Biernacki Karol - Fodor István (szerk.): Impériumváltás a Vajdaságban 1944. Promena imperije u Vojvodini 1944 godine - Dél-Alföldi évszázadok 28. (Szeged - Zenta, 2010)
ENIKŐ A. SAJTI: PARTIZANSKA ODMAZDA PROTIV MADARA U VOJVODINI: REZULTATI I UPITNICI ISTORIOGRAFIJE
ENIKŐ A. SAJTI PARTIZANSKA ODMAZDA PROTIV MADARA U VOJVODINI: REZULTATII UPITNICIISTORIOGRAFIJE U jugoslovenskoj, srpskoj, ali i u madarskoj istoriografiji je partizansku odmazdu protiv Madara 1944/45, „jós hladnije deine” pre promene sistema, desetlecima obavija- lo cutanje. Polazeci od teze da „pobeda opravdava sve” istoriografija, koju je jugoslo- venska politika drzala na kratkoj uzici, negirala je, odnosno predstavljala je represalije kao nuzno deljenje pravde protiv „madarskih fasista” i Nemaca koji su kolektivno proglaseni za krivee. Srbija je i u desetlecima posle raspada Jugoslavije cinila sve da marginalizuje i falsifikuje odmazde. Tako se u odasnjim istorijskim razgovorima koji su se takli öve epohe pojavio eufemistican izraz „ispadi protiv Madara”. Cutanje i negiranje od pocetka je koristio cilju da se istorija stupanja nőve partizanske elite na vlast i njena manjinska politika preerta, opere i heroizira. Politicka poruka ovog laznog pogleda na istoriju je bila ta da su osveta i retorzija od strane nőve politicke elite, odnosno od samog sistema strana ab ovo. Znaci, kazna i podnosenje racuna su bili pra- vedni, bili su upereni protiv ratnih zlocinaca i „narodnih neprijatelja”, oni su „sluzili narode Jugoslavije”Znaci, nova jugoslovenska drzava koju su vodili komunisti i istorija nastanka manjinske politike vezane za Madare je „cistog zaceca”. Paralelno sa raspadom druge jugoslovenske drzave, kao reakcija na to, u novim nacionalnim drzavama kője su se izdvojile iz jugoslovenske drzave pojavio se radikalno suprotan stav: Jugoslavia Titove ere je „zaceta u grehu ”, istorija komunistickog sistema je permanentano „nasilje vlasti” nad narodima drzave, istorija „tepih-bombardo- vanja drustva”. Istoricari novih drzava, kője su trazile sopstveni identitet, vodile su viktimoloske duele i delimicno ih vode i danas izmedu sebe, mobilisale su znacajne snage u istrazivanju pitanja „ko je patio vise” i od koga za vreme rata, koja su sa istoriografskog stanovista bezvezna i nemoguca za odgovor, ali su sa nacionalnog sta- novista svakako korisna.1 2 Tada, u jeku „rekonkviste” srpske, hrvatske, slovenacke itd. istoriografije, u vojvodanskoj madarskoj stampi pojavili su se prvi clanci koji su poku- savali da postave spomenik neduznim madarskim zrtvama nőve partizanske vlasti, 1 Pojam „narodnog neprijatelja” je u stvari bio rastegljiv po zelji. Zvanicno objasnjenje ovoga iz tog perioda razmatra MOMCILO Mitrovic: Narodni i drzavni neprijatelji u Srbiji posle Drugog svetskog rata. In: Hans Georg Fleck, Igor Graovac (red.): Dijalog povjesnicara - istoricara 4. Zagreb, 2002. 249-266. 2 Rezime rasprave vidi Dr Bogoljub KOCOVIC: Nauka, nacionalizam i propaganda. (Izmedju gubitaka i zrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji) Pariz, 1998.; odnosno Vladimir Zerjavic: Yugoslavia - Manipulations with the number of Second World War Victims. www.hir.hr/books/manipulations/p06.htm Datum 20. 08. 2009. Direktne ljudske zrtve izmedu 1941-1945 Kocovic procenjuje na 1 014 000 osoba, a Zerjavic na 1 027 000 osoba. 25
