Biernacki Karol - Fodor István (szerk.): Impériumváltás a Vajdaságban 1944. Promena imperije u Vojvodini 1944 godine - Dél-Alföldi évszázadok 28. (Szeged - Zenta, 2010)
ZORÁN JANJETOVIC: POLOZAJ MADARA U VOJVODINI NA KRAJU DRUGOG SVETSKOG RATA I NJEGOVI UZROCI
naroda, ne menjajuci svoju socijalnu sustinu: uprkos relativno znacajnom stepenu industrijalizacije, do Drugog svetskog rata Madarska je zadrzala svoju arhaicnu socijalnu strukturu. Ugarska nacija je sve vise postajala etnickom madarskom nacijom, ali elita, koja se obnavljala brojnim asimilantima i karijeristima, odbijala da se u drust- venom pogledu poistoveti sa madarskim masama. Uprkos svim manama, ovakvom ostvarenju koncepta nacije nemoguce je odreci inkluzivnost. Sa druge strane, Srbi su na prostoru danasnje Vojvodine bili prisutni od Srednjeg véka, ali svoju drzavu su stvorili izvan tog prostora. To je bio ociti hendikep, koji carske privilegije nisu mogle da poniste u staleskoj ugarskoj drzavi. Staleskim suprot- nostima pridruzile su se i verske, a u éri nacionalizma sve je to pocelo da se tumaci nacionalnim razlikama. Svoju nacionalnu drzavu Srbi su u Srbiji, na Kosovu i cak u Makedoniji, gradili s pozivom na „istorijska prava”; nasuprot tome, u oblastima kője nikad nisu bile deo srednjevekovne srpske drzave (Bosna i Hercegovina, Vojna grani- ca, juzna Ugarska) pozivali su se na moderno, etnicko pravo, sukobljavajuci se sa narodima koji su na iste teritorije takode polagali etnicko ili istorijsko pravo. Jugoslo- venska drzava 1918. je nastala kao kombinacija ova dva principa: istorijskog i etnic- kog, a u krajnjoj liniji kao posledica ratne pobede i potrebe Francuske da stvori svoj sistem klijentskih drzava u istocnoj Evropi. Za trenutak se cinilo da je „moderniji” nacionalizam, zasnovan pre svega na etnicnosti, odneo pobedu i osvojio teritoriju nekadasnje juzne Ugarske. Táj utisak, je medutim, varao: srpske vode su bile svesne da je Vojvodina pretezno ne-slovenska i ne-srpska, te da ce pripadnike manjina biti tesko pridobiti za novu drzavu.2 To je po- sebno vazilo za Madare, cija inteligencija je potpuno ostala u tradicijama drzavnosti Sv. Stefana. Nasilno i desto cepidlacko nametanje sluzbene upotrebe srpskog jezika kao jedinog dozvoljenog u komunikaciji sa vlastima, uklanjanje i najmanjih tragova pret- hodne vlasti, preterana redukcija pre rata zaista predimenzioniranog madarskog skolst- va, uz istovremeno zanemarivanje madarske sirotinje prilikom agrarne reformé, uskra- civanje proporcionalnog politickog uticaja i niz sitnih diskriminatorskih postupaka nisu mogli da pridobiju pripadnike novonastale nacionalne manjine za novu drzavu.3 Srpski vlastodrsci su pokazali da nisu naucili nista od svojih madarskih prethodnika. Njihova politika je umesto do konsolidacije stanja i medunacionalnog pomirenja vodila nezado- voljstvu i növöm zaostravanju. Istovremeno, ovakvo stanje je olaksavalo sirenje uticaja kako sluzbene revizionisticke politike Budimpeste tokom dobrog dela meduratnog razdoblja, tako i brojnih nacionalistickih organizacija iz Madarske. Zbog svega ovoga nije cudo sto se velika vecina vojvodanskih Madara stavila na stranu Madarske kada je ona 10. aprila 1941. napala Kraljevinu Jugoslaviju, koja se nalazila u rasulu.4 Bilo je za ocekivati da ce se vode madarske manjine (od kojih su mnoge tesko skrivale svoj iredentizam tokom meduratnog razdoblja) staviti u sluzbu 2 Arhiv Jugoslavije (dalje: AJ), F. 398. f. 1.; Daka Popovic: Banat, Backa i Baranja. Savremeni nacionalni, politick] i drustveni profil. Növi Sad, 1935. str. 33-37.; Petar PekiC: Povijest oslobodenja Vojvodine, Subotica, 1939. str. 29. 3 O Madarima u Vojvodini izmedu dva svetska rata v.: Sándor Mesaros: Polozaj Madara u Vojvodini 1918-1929. Növi Sad, 1981.; ISTI: Madari u Vojvodini 1929-1941. Növi Sad, 1989.; ENIKŐ Sajti: Hungarians in the Vojvodina 1918-1947. Boulder/Colorado, 2003. 4 ALEKSANDAR KasaS: Madari u Vojvodini 1941-1946. Növi Sad, 1996. str. 25-37. 54
