Biernacki Karol - Fodor István (szerk.): Impériumváltás a Vajdaságban 1944. Promena imperije u Vojvodini 1944 godine - Dél-Alföldi évszázadok 28. (Szeged - Zenta, 2010)

ENIKŐ A. SAJTI: PARTIZANSKA ODMAZDA PROTIV MADARA U VOJVODINI: REZULTATI I UPITNICI ISTORIOGRAFIJE

njega, suprotno sa slucajem nadzupana Lea Deaka (Deák Leó), nisu osudili na smrt. Na sve to se zbog toga osvréemo tako detaljno jer u strucnoj literaturi ovaj izvor cesto pogresno citiraju i govore o 899 pogubljenih madarskih ratnih zlocinaca. Premda ova lista sadrzi samo imena onih, protivu kojih je doneta odluka o utvrdivanju svojstva ratnog zlocinca, o sprovodenom postupku protiv njih i o presudi, jos manje o njihovom pogubljenju ovaj izvor nam ne pomaze.

Ratnim zlocinom se smatrala bilo kakva saradnja sa okupatorima, kolaboracija, sluzba u drzavno-politickim formacijama koje su oformljene u ratnom periodu, u organima koji su delovali na teritoriji koji su prikljuceni drugim drzavama, u oruzanim telima, ali su ratnim zlocincima, na primer, proglaseni i svi clanovi emigrantske vlade sa sedistem u Londonu, ne govoreci o funkcionerima Nezavisne Drzave Hrvatske. Slicnu sudbinu su doziveli i clanovi katolickog klera, na celu sa nadbiskupom Stepin- cem, hrvatska vojska, srpski politicari koji su saradivali sa nemackim okupatorima, pripadnici oruzanih formacija, pa cak i vode i pripadnici cetnika koji su cinili pro- monarhisticki orijentisani oruzani otpor.

Neograniceno prosirenje pojma ratnih zlocina, odnosno narodnog neprijatelja koristili su u politickom cilju, funkcionisao je kao radikalno sredstvo za obracun sa osobama, drustvenim grupama i nacionalnim grupama, kője je nova vlast drzala za neprijatelje. Tako su postali ratni zlocinci i ucesnici madarske administracije u Juznim krajevima, ucesnici politickog i kulturnog zivota izmedu 1941-1944, od kojih je na smrt osuden nadzupan Leo Deák, Dula Kremer (Kremmer Gyula) predsednik Ma- darskog saveza za prosvecivanje (Magyar Közművelődési Szövetség), ili Miklós Nad (Nagy Miklós), gradonacelnik Novog Sada. Kao nimalo ekstreman slucaj spominjemo slucaj vlasnika javne kuée u Vrscu, koji je bio madarskog porekla, a koga je vojni sud u Pancevu proglasio za kolaboranta i osudio na smrt jer su nemacki oficiri i vojnici „cesto upotrebljavail” usluge njegove kuce, on je „izrabljivao radnike”, odnosno „podsticao ih na nemoralan zivot”.35 Izgleda da ée pre ili kasnije biti neminovno da se suocimo sa jugoslovenskim shvatanjem ratnih zlocina, pa i sa presudama, i rasudimo o njima.

Jugoslovensko vojno, politicko vodstvo, medu kojima i vojvodanski komunisti, sudili su tako da su novi organi vlasti u novoosvojenim, mnogonacionalnim regijama Vojvodine preslabi, zato su predlozili uvodenje vojne uprave na teritoriji Backe, Bana- ta i Baranje (uredbu je vrhovni komandant Josip Broz Tito potpisao 17. oktobra 1944.), sto je bez sumnje znacilo militarizaciju vlasti u Juznim krajevima. I mada je vojska u pocetku na citavoj teritoriji Jugoslavije imala previse vlasti u odnosu na organe narodne vlasti koji su se tek formirali, vojna uprava je uvedena pored ove samo na Kosovu, posle jedne oruzane pobune. Jedan od osnovnih ciljeva uvodenje vojne uprave u Backoj, Banatu i Baranji je bilo osiguranje „slovenskog karaktéra” Vojvodine, sto je najjasnije formulisao komandant vojne uprave generalmajor Ivan Rukavina. Kako je na jednom mestu napisao: to je bilo potrebno zbog „nacionalne buducnosti i ocuvanja juznoslovenskog karaktéra teritorija ”.36

35 Srdan CvETKOVié: citirano delo. 95.

36 O pitanju opsirnije vidi A. Sajti Enikő: Impériumváltások, revízió, kisebbség. Magyarok a Délvidéken. 319-324.; odnosno Isto: A jugoszláviai helyzet: bosszúakciók, lakosságcsere. Az engedékeny ju36