Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

Сви смо били пијани (ја први пут у животу). Створили смо атмосферу више него присну, другарску, фамилијарну, интернационалну, људску... Док смо још пре већег степена пијанства могли да причамо и знамо шта говоримо, после смо говорили једни другима и оно што никада не би. Били су то истински изливи искрености, па и протести против ратовања, фронтова и окупација. Друга половина ноћи је протекла у песми уз пратњу једне хармонике. Иако сви пијани, издржали смо на ногама до новог дана. Ујутру се огласио један револверски пуцањ, после чега је власник кафане захтевао разлаз... Испраћај војске на фронт био је свечан — на градском тргу вршена је смотра, одржани говори од цивила и официра. Војска је са трга напустила град у маршу. Тјачево, без војске и Јевреја, учинило се празним. У тој тишини и празнини осећало се нешто кобно. Мађарски део становништва гласно је испољавао своје нерасположење и немир. Најсавеснији међу њима говорили су да иза овога може само казна да следи. До тога је већ после шест месеци и дошло. Црвена армија је заузела Карпате и територије западно од њих у октобру 1944. Ми смо те тренутке доживљавали у непосредној близини Будимпеште. До тада смо, међутим, још много чега доживели. По одласку војске из Тјачева на фронт, у граду је остала само интендантура са неколико официра и војника. Нама су одузели војничка одела. Од кућа су нам послали цивилна. На левој руци капута смо морали носити траке са бојама мађарске заставе — црвене, беле, зелене. Од тада — негде од половине маја 1944, ми мункаши смо живели још боље. Нисмо радили скоро ништа. Хранили смо се релативно добро на казану и уз допунску куповану храну код становништва. Оне траке смо носили само на улици. Личну хигијену смо могли релативно добро да одржавамо. Престали смо и да се шишамо. Капетан, командант интендантуре,

66 говорио је: „Шта ће бити од ових наших Срба, господе! Аз ањад ур иш"... и са још доста других псовки којима је пропраћао оваква запажања. Међутим, јако је омекшао када се већ видело да су расуло и пораз на прагу. Сретали смо се с њим и у касним вечерњим сатима код женских код којих смо одлазили и ми и он. Само је одмахивао руком, кад-кад и опсовао, али све ређе. Ћутао је и мирио се са судбином. Ти последњи тјачевски месеци и недеље били су за нас право летовање. Све нас је шокирало саопштење да смо прекомандовани у град Мукачево. Од капетана смо сазнали да ће нас тамо бити сконцентрисана већа група (више стотина) из других делова Мађарске и оданде бити отпремљени на фронт, али није још познато да ли као војска под оружјем или такође као мункаши — радни батаљон. Он је мислио да смо заслужили да будемо третирани као пуноправни и равноправни грађани Мађарске, односно, да ћемо добити оружје и борити се на фронтовима за отацбину Мађарску. Све ће зависити, додао је, од тога да ли ће партизани и Тито у нашим крајевима бити уништени или не. У току разговора с нама, видело се, добро је пратио како ћемо реаговати на ово и на крају и поставио питање — 66 Пал Домасловски (Domaszlovszky Pál) био је капетан запрежне возарске јединице 13. пешачке дивизије.