Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

Мађари у мађарску војску — у две армије су послати на источни фронт, где их је огроман број изгинуо, Немци у СС јединице и дивизију Принц Еуген. И њихов велики број је изгинуо на разним фронтовима и остао у руском заробљеништву више година. Јевреји су такође били мобилисани у посебним радним јединицама

44 и у њима живели у крајње тешким и нечовечним условима — изгладњивани, малтретирани, понижавани, физички и здравствено исцрпљивани и претварани у костуре од људских тела. Скоро нико од њих није преживео.

45 Стицајем околности Срби (бачки) су ипак најбоље прошли. Наиме, иако мобилисани, живели су у колико толико прихватљивим условима, преживели су рат и већина их се вратила својим кућама — породицама. 43 Према усменом саопштењу они су мислили да је Мађарска послала две армије на источни фронт. На почетку Другог светског рата земља је отпочела са формирањем три армије. 27. јуна 1941. још није донета одлука о ангажовању једне целе армије, већ о покретању тзв. Карпатске групе — неких 85.000 војника. Већи део ових трупа је још пре краја године враћен у домовину и уместо њих у Украјину су упућене окупационе снаге. Под немачким притиском 2. мађарска армија од 207 хиљада људи послатаје на фронт дуж реке Дон у пролеће 1942. Њен задатак је била одбрана дсла фронта дужине 200 километара, одакле се повукла јануара 1943. после претрпљених тешких губитака. Подаци о Карпатској групи потичу из књиге: SZABÓ PÉTER: Németország szövetségesei az 1941. évi szovjetunióbeli hadmüveletekben (Савезници Немачке y војним операцијама na mepumopuju Совјетског савеза 1941. године). Hadtörténelmi Közlemények 2001/4. 563-569. 44 Припадници народности су упућени у војне, Јевреји у помоћне, a политички непоуздане особе у специјалне, ненаоружане радне чете. 45 Принудна радна служба је у случају оних послатих да раде на линији фронта заиста била скопчана са потпуном потчињеношћу и беспомоћношћу и веома је зависело од држања надређених. Током 1944. године догађало се и то да је припадност овим радним јединицама значила живот, пошто су се многи на овај начин спасли од депортације и гасне коморе. Има и супротних примера, од којих је најпознатија судбина песника Миклоша Раднотија кога су у јесен 1944. из рудника бакра у Бору спроводили пешке у колони према Немачкој, и кога су — у стању потпуне изнемоглости — уз пут стрељали вероватно у атару села Абда, близу Ђера.