Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

„БИО CAM НАЈЛЕПШИ ХОРТИЈЕВ ВОЈНИК..." УВОД СЕЋАЊИМА МИЛЕНКА ПАЛИЋА

скромни, примитивни. Он је био зарастао у дугу косу и браду и одевен у овчје коже. У руци је држао повећу батину и посматрао нас прилично неповерљиво, скоро уплашено. Пошто је био Русин, могли смо се споразумети, али је говорио врло мало. Од њега смо успели да сазнамо да ту одувек живи, да стран свет није видео никада у животу, a и домаћег ретко и да не зна да је у току други светски рат. Питали смо га да ли су војске туда пролазиле, али није схватио наше питање. Очигледно је био на срећном беспућу, поштеђеном од цивилизације, јер како би иначе сачувао оволико богатство око себе стоку, недирнуту природу, слободу и незнање... Овај сусрет у овим крајевима ми је остао као јединствен у животу. Њега сам се доцније у животу доста често сећао." Доспевши у совјетско заробљеништво доживели су велико разочарење, јер су узалудно очекивали посебан третман. У почетку руске војне власти нису узеле у обзир, да су они вршили службу без оружја и да су Титови партизани били савезници и опходили су се према њима као према непријатељима. Палић је тада већ био веома болестан и услед недостатка витамина, неадекватне исхране, ослабљен. Ипак, на основу написа о данима у Фокшанима евидентно је да је уз помоћ своје младости и снаге воље пребродио тешкоће, оздравио и могао да се врати кући. Мемоаре Миленка Палића интересантно је упоредити са сећањима двојице мађарских аутора. Са сећањима Аурела Шаламона (Salamon Aurél), који је у Нови Сад стигао са 2. хусарским пуком 2. коњичке бригаде и са сећањима Ђуле Варге (Varga Gyula), који је као авијатичарски поручник морао принудно слетети 11. априла 1941 управо у атар Бачког Градишта. За мађарске ауторе који су овековечили догађаје на југу Мађарске неправда учињена тријанонским уговором претстављала је довољно јак аргумент за оправдање реинтеграције територија. Просечан човек се није бавио питањем колико може бити трајна ревизија извршена, пре свега уз немачку помоћ, 1940-1941. и у ратним условима. Без обзира на то и мађарски мемоаристи су формулисали одређене дилеме, али не у вези са правоваљаношћу предузетих корака, него већином у односу на примењене методе и спремност војске и претставнике јавне управе. Сећања

26 Аурела Шаламона

27 садрже бројне податке и фотографије које се односе на Нови Сад. Полазна основа његових схватања је: „Нисмо смели да се колебамо, нисмо се смели одрећи ни територије ни мађарског становништва. Моја генерација је видела, осећала и преживљавала догађаје на овај начин." Не верује да за један народ може постојати споразум са вечном важношћу, нарочито не у случају кадаје он насилно наметнут и сраман, какав је Тријанонски. Истовремено наглашава да се у случају повраћаја Делвидека не сме потценити противник. „Немојмо заборавити да смо се борили са једним жилавим и храбрим народом који је вековима подносио оскудицу и крваве борбе. Турско угњетавање и сурови балкански начин живота створио је од њих чврсте борце" — опомиње читаоца.

28 26 SALAMON AURÉL: Délvidék visszatárése. Újvidék 1941. A magyar királyi Árpádfejedelem 2. honvéd huszárezred keretében. Повратак Делвидека. Нови Сад 1941. у оквирима мађарског кракевског 2. хусарског пука „ Кнез Арпад ", Војноисторијски архив, збирка студија. У даљем тексту: ШАЛАМОН. 27 Његово име се не налази у списку састава професионалних официра, али на основу података у мсмоарима можемо претпоставити да је био резервни официр. 28 Исто 3.