Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)
„БИО CAM НАЈЛЕПШИ ХОРТИЈЕВ ВОЈНИК..." УВОД СЕЋАЊИМА МИЛЕНКА ПАЛИЋА
Палић има слична опажања и у вези са овим питањем и у вези са повученошћу Срба, али по питању Мађара има другачије становиште. Далноки Вереш истиче неорганизованост Мађара: „...показују знатно мање него што би могли на основу свог размера у становништву. Њихове вође нису све способне за предводничку улогу. ...Пада у очи да већина становништва допушта да их Немци тероришу." 6 Са овом изјавом само се делимично подударају Палићева опажања: „Однос између Мађара досељених са територије Мађарске и домаћих Мађара (у Бачкој), тј. однос мађарске државе према овима другима био је такав да су први увек истицали да су из Ањаорсага (из мајке-колевке Мађарске). Потпуно поверење између њих није постигнуто кроз све време окупације Бачке. То се нарочито испољавало у области управе: председници-градоначелници свих градова и осталих места (и најмањих села) доведени су из Мађарске; комесари имовине под старатељством државе (фабрике, радње, установе, Јевреја и других лица) доведени су из Мађарске; полицијски и жандармеријски састав је био сав из Мађарске. Само је сеоска полиција регрутована из редова домаћих Мађара. Стручњаци разних делатности су такође довођени из Мађарске." Далноки Вереш стање јавне безбедности оцењује слабим, пише о зулуму четника 17 , о пуцњавама. У вези са српским становништвом, насељеним после 1918. године, његов мајски извештај помиње отприлике 7.500 исељених и 3.500 интернираних у бегечком и новосадском логору, као и то да је извршено пописивање оних које треба иселити. О насталој ситуацији, о осећањима српске мањине и атмосфери у граду можемо стећи тачну слику на основу Палићевих сећања: „Током целог маја 1941. године су скеле у Новом Саду радиле даноноћно. Исељени су могли понети све што су могли натоварити на једну колску запрегу или камион. Дунавска улица и део обале око ње била је позорница тужних сцена опраштања оних који су одлазили од оних који су остајали. Реч „довиђења" била је крајње проблематична, али су се многи и тако растајали. Прилике на Делвидеку је од почетка одређивала, за мађарску војску дотад необична околност, да је после повлачења југословенске војске део цивилног становништва наставио да пружа отпор. Војници нису били припремљени за начин ратовања партизана, за дејства снајпериста и другу врсту непријатељских акција. Нова власт се стално осећала угроженим, a њене реакције — исељења, репресалије — представљале су претњу мањинама. Аутор има веома велики број опажања и примедаба које потврђују горње констатације. Таква су и указивања на јак утицај комуниста: они су већ 15. априла издали позив народима Југославје у којима их позивају на борбу против окупатора. Делатност комуниста се осећала и у Бачкој. 18 Због акција партизана почело се са хапшењима, судским процесима, појавила се мисао о узимању талаца међу становништвом; на крају је остала на снази статаријална процедура са циљем да се застраши становништво. 19 Без обзира на поменуту меру у јесен-зиму 1941. године број оружаних сукоба није опао, већ је знатно по16 Исто 3. Назив српских националистичких бораца против окупатора. 18 ШАЈТИ 128-132. 19 ШАЈТИ 139-142.
