Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

„БИО CAM НАЈЛЕПШИ ХОРТИЈЕВ ВОЈНИК..." УВОД СЕЋАЊИМА МИЛЕНКА ПАЛИЋА

ричар: користи терминологију раније југословенске историографије. Због тога у вези са Хортијевим раздобљем или кад помиње политичаре и официре из поменуте епохе, често користи термин „фашистички". Вредновање Хортијевог режима је у мађарској историографији већ од седамдесетих година нијансираније и никако се не може сматрати тоталитарним, диктаторским политичким системом. Предисторија догађаја призиваних у мемоарима сеже у далеку прошлост. Као последицу трианонских одлука 4. јуна 1920. године, Мађарска је изгубила две трећине своје раније државне територије: са 282 хиљаде квадратних километара смањена је на 93 хиљаде и истовремено је изгубила више од половине (57%) житеља: уместо дотадашњих 18,2 остало је свега 7,9 милиона становника. Историјска Мађарска (заједно са Хрватском) је била многонационална држава унутар које Мађари нису чинили ни половину укупног броја становника, међутим, дуж нових граница државама наследницама припале су и територије насељене претежно мађарским становништвом. Ова чињеница одредила је основне смернице спољне политике Хортијевог доба и била је од знатног утицаја и на унутрашњу политику. Тријанонска одлука је шокирала мађарско друштво и није постојало ниједно политичко усмерење које би из свог програма могло изоставити ревизионистичке тежње. Национална самосталност је за многе представља прижељкивани циљ, али ни они који су били традиционално противхабзбуршки опредељени постизање тог циља нису замишљали на овај начин и по ову цену. Питање територијалне ревизије заокупљало је цело друштво. Формулисане су две основне замисли: екстремна концепција која је полазила од поставке да се морају повратити све некадашње територије („mindent vissza"), коју званична политика никад није могла подржати, и друга која се заснивала на етничком принципу и која је предвиђала повраћај пограничних територија — на којима су Мађари представљали компактну етничку већину — односно, да се разменом становништва и другим мерама обезбеди обједињавање Мађара Карпатске котлине у једну државу. Трајно остваривање ове концепције се могло замислити само мирним путем уз гаранцију великих сила. У промењеним светско-политичким околностима тридесетих година 20. века велики део мађарских политичара је, на основу предпостављане подударности интереса у одређеним питањима, за главног савезника нашао Немачку. Нарушавање мировног система и ревизија на етничкој основи заиста су могли представљати заједничке циљеве, међутим, Хитлер није само тежио промени одредаба мировних уговора склопљених после Првог светског рат и изменама граница по етничком принципу, већ и ставарњу новог светског поретка, те није намеравао потпомагати ревизионистичке планове.

1 Од 1938. године дошло је до промене ситуације и мађарске ревизионистиче замисли су добиле подршку Немачке и Италије. Одбацивање могућности територијалне ревизије за било ког мађарског политичара значило би његов политички пад. Територијална ревизија је у почетку спро1 Хитлер је у говору одржаном после Аншлуса, 1938. године јасно формулсиао свој став у вези с тим питањем: „Овај рат ћу водити са својим Германима и искључиво у њиховим интересима и не намеравам бити гласноговорник других народа." — наводи његове речи Лајош Далноки Вереш (Dalnoki Veress Lajos). DALNOKI VERESS LAJOS: Miért nem sikerült a „kiugrás? (Зашто није успело искакање) München, Új Látóhatár 1970/2. 157.