Varsányi Péter István: Szerbek és magyarok között a Tisza mentén. Csernovics Péter politikai pályája - Dél-Alföldi évszázadok 4. (Békéscsaba - Szeged, 1988)
Petar Černović i njegova politička karijera
niste imali, slobodu, i bićete savršeno srećni" — pisao je u jednom svom proglasu. Bio je čvrsto uveren da Mađarima i ne Mađarima (u našem slučaju Srbima) je potrebna svest uzajamne upućenosti i mirne koegzistencije. U toj perspektivnoj politici imao je mogućnosti da naiđe na prijatelje i na drugoj strani (prije svega na Đorđa Milutinovića i u nekim slučajevima na Đorđa Stratimirovića), ipak nije nastalo rešenje koje je izbeglo krvavi građanski rat. Sve je to samo prinos tom našem pogledu da su Mađari i Srbi u Mađarskoj morali da zajedno nađu mirno rešenje. Naš rad nastoji da ispipa i one vanjske i unutrašnje snage koje su delovale protiv ove težnje (carska držvana uprava, carska vojna uprava, servajanusi). Godine 1861 Černović je već pristalica reorganizacije županija prema narodnostima, tada se nije opirao ni zamisla stvaranju vojvodine od županija sa srpskom stanovništvom. Princip integriteta države i njene zaštite ni tada nije odbacio, ali je dopunio udovoljivanjem i uvaženjem opravdanih zahteva narodnosti, i željom osiguranja autonomije. Černović tada — videći opasnost jednog opšteg rešenja, nije požurivao izjavu jednog pravednog principa, nego je bio za to, da se svaka narodnost uvaže kao posebna „ličnost", i da im ispune želje. Na kraju njegovog političkog puta — i to se oseća već na saboru g. 1869—72 — jedan deo mađarskih političara, mađarske štampe (na primer Pesti Napio) okrene se od njega, odnosno, stane protiv njega. Zbog sve izazovnijeg mađarskog nacionalizma približava se radikalnom delu srpskog pokreta (Svetozar Miletić). Za takve ličnosti možemo reći termin „dvonacionalni", možda kategoriju „dvojaka povezanost", ili „hungarus". U našem radu nismo imali nameru da osporavamo Černovićevo srpsko poreklo. Po našem mišlenju baš zbog toga postaje osobena sličica na paleti rrađarskih političara 19. veka. Smatramo da njegov rad kraljevskog poverenika godine 1848, njegovo delovanje poklisara, njegov književni rad možemo uvrstiti u napredne tradicije zajedničke koegzistencije Mađara i Srba. Mi u njemu vidimo tradiciju koja je mogla u ono vreme da bude kamen temeljac stuba jednog mosta, i koja može da nas veže i u današnjim odosima.
