Djoković, Milan: Ljubav; Q 249

- 6F4 t^y U svetlo*® krugu glava Zarkova i ruke u kojima se nazire volan na džlpu. Brzina briše, preleče ravan put i vozač njome kao da hoče da odagna moru koja ga pritiska ili da dostigne rešenje pitanja koje ga muči. Zujanje motora i nemirne reči se mešaju, prepliču, rvu, reklo bi se da vode borbu o prevlast. G-de sam j a to? Od koga bežim? Kome žarim? ... Gde je ona čvrstma o ko jo j se pričalo, o kojoj se j oš priča? Zar ne mogu sebe da držim kao ovaj volan? Da podjem kad hoću i stanem kad hoču! ... Otkud mi ova omagllca u glavi? Otkud? ... Zna li ona da joj dolazlm? Dan ranlje nego što sam obečao... Zna. Predose ča. Pravi sam dečak. Jasno joj je da ne mogu bez nje. Smeška se u toplim jastuclma, pu|i i čeka... A ti, nesrečniCe? Hočeš li moči kad padne noč da zaspiš posle onoga što smo malopre razgovarali? Bar da sam te naučlo da pušiš! Sad bi ti, možda, dim makar malo pomogao da oteraš mračne misli. Ne. J a sam te učio čeličnoj istrajnosti, čeličnoj vernosti, govorio sam ti kao borcima u ratu jer si ti uvek za mene ostala borac i nikad nisi smela da budeš prava žena. Pričao sam o čeliku, vešto sam ume o da pričam, a evo sad ne mogu takav da budem... Nisi očekivala. Nikad, sigurno, nisi mogla ni pomisliti da ču moči onako nešto da kažem. Nisi ni mogla da očekuješ, da pomisliš« Ti naivno veruješ da je dovoljno biti dobra žena, drugarica. Voleti odano. To je sve što znaš o ljubavi« Malo znaš. Pa ipak me tirne vezuješ. Vračaš me k sebi. Možda neču lmatl snage da te ostavim. Ne... Tebi se čini da čovek kad jedanput zavoll voli za ceo život. Da je jedna ljubav dovoljna u životu... /Pauza. G-lasnije/. Ne. Neču te ostavlti... Zašto ti, Milena, to tražiš? I ti misliš da si ona jedna, velika, največa ljubav, da pre tebe ništa u mome životu nije bilo. Hočeš me celog... /Pauza/. Zidaj druže, to od tebe čekaju, ostavi sve sentimentalnosti nastranu... Gas! G-as!