Djoković, Milan: Ljubav; Q 249

- 62_da je to? Da sama predjem dve ulice? A ja ne bih smela reči da ne mogu bez tebe. Da mi bez tebe nije do društva. Ona bi mogla to da kaže. J^a ne bih. Prvoborac. Gutam kao da mi se smeje u oči. Šta da kažem? I tamo, kod njih, kako sam izgledala? Djukičeva žena vesela, otvara knjižlcu i čita zapisane vlceve. Govori sve. Ne stidi se pred muškarcima. A j a? Zavŕšila učiteljsku školu 1 opet me nešto stid od tih reči. Odlazim da im kuvam kafu. Perem šo ljice. Čini mi se 1 patos bih orlbala samo da duže ostanem u kujnl. Šta če ml oni? Posle donesem kare. "Ovo je skuvala ruka koja je bacala bombe". Samo tek nešto da kaže. Kakve bombe? Šta to prlčajul J a nikom nlkad nišam govorila o bombama. I zašto-bombe? Jednu jedinú bombu sam bacila. /Tlše/. Ubila sam neprijatelja. A vi di me sad cmlzdravu. U oči ne gledam čoveka, ženu koja se Izmota va kad srče kaľu i priča o nekakvim mojim bombama. Oni svi zajed no, a j a s njima sama. Ne urnem kad tebe nema. A oni, možda, misle i da sam divlja. Ne znam u društvu. Idem kao da su mi olova na nogama. Zarozam čilim. U glavi magla. Ne volim to društvo kad dlgne galamu. Ne volim kad se žena rastor|če u masnim pričama. Ne volim. Tudja sam. Divlja. Šta mogu? Ni otac me u takva društva nije vodlo. Večno je guslao o prošlim ratovima. Ili siktao na nepravdu što ga kolje. Ni ti me nisi učio da se raspomamim. Davao si mi knjige da čltam. Jedanput si rekao da se preglasno smejem. A posle si otišao na deset dana i ja nišam znala šta ču sa sobom. Ko če da mi objasni kako da se smejem! Marksa ne razumem. Ne urnem da se smejem. A u ratu sam umela najteže. Svi su rekli. I ti si rekao. Mnogo puta si rekao. Oprosti mi. Govorim... govorim. Moram da govorim. Morao si ovo da čuješ. J edina moja laž otkad sam s t

obom je što ti ranij e sve ovo nlsam rekla. Krila sam ono što mislim. Na^puni se glava svakojaklh misli. Ali ne izidju napolj e

. Izginu uda rajuči^ zidove lobanje. Sad sam, eto, rekla. Nišam mogla drukčlje.