Djoković, Milan: Ljubav; Q 249

i0 - 5* DANICA Pitam. Ideš poslom. ŽARKO Poslom. DANICA Onda ne može 1

1 voleobihnebihvoleo" • ŽARKO Prirodno. Ba opet, ne bih voleo posle ovoga. Naš razgovor ostaje nezavršen. G-orko ml je od toga. DANICA J a mislim da je završen. ŻABKO Ne misliš da još nešto imamo jedno drugom da kažemo? DANICA Ne. Više nlšta. Ti si rekao sve. A ja... /Ne može da se savlada i zaplače; povišenim glasom u kome zazvuči preklinjanje za poslednou milost/. Nemoj da ideš! Molim te! Ostani! Sutra idi. ŽARKO /iznenadjen, jer je ne poznaje takvu; čini mu se da u t orne trenutku Danica može reagovati samo ako je opomene na imperativ dužno#ti/. Ostao bih, ali sama si malopre rekla da ne može "voleobihnebihvoleo" kad čoveka zove dužnost. Jedna prlpremljena konferencij a nema 1 ne može da ima razumevanja za suze moje drugarice kod kuče« DANICA /ogromnim naporom volje zaustavlja plač/. Ove su suze bile jače od mene. Ne obračaj pažnju na njih.