Djoković, Milan: Ljubav; Q 249
je več, navratnanos bošču pod mišku. Ne bi je zadržala ni divizija. Otperja preko brda. Bar da joj nije srce onako slabo. Raspa metlla se kad ču za to tele kao, kao... ne znam kao šta. Uostalom, seljačka posla, samo t* radjanje i smrt u pameti. /Dotle je nasula mleko u šolju i pružlla je Žarku/. ŽARKO Da... Dobro ovo mleko. Gusto. Baš mi prija. DANICA I tako sam sama ostala kod kuče. Nemaš s kim kad padne čaš. Prvo sam slušala radio, onda uzela da čitam. Uzmi Ima i sira. Mlad kao što voliš. ŽARKO Ne. Ne mogu. Umoran sam. DANICA Pa umoran. Znam. Moraš da budeš umoran. Večito ta jurnjava. Ne znam več kako možeš da izdržlš. Jedva 3am čekala da te vidim. Doskora sam lakše izdržavala tri dana nego sad jedan. Ruke zaposlim, to je lako, i u kučl i oko kuče. Ali misli neče tamo gde su ruke. Nikad ne bih, razume se, mogla da tražlm... da manje putuješ, znam šta su poslovi, moraš, ali, eto, oprosti što to pomlnjem, samoča mi sve više postaje nepodnošljivo društvo. /Počuti i, kad osetl da on ne prllavata njenu temu/. Ovaj , ne videh malopre. Je 11 prestala kiša? ŽARKO __ I k „ 3 2 ip ff lI W Rominja. A naplju^tala se usput. DANICA Sigurno blatište čim si skrenuo s glavnog puta. Začas. Dabogme. Uvek mi padne na pamet ono što kaže drug Zar e kad skrene s glavnog več e da prljoš nešto.
