Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)
O-GODISNJLC nőm pisci, ilustratori, grafički urednici listova i knjiga kője se tamo izdaju, kao npr. Laslo Kapitanj, Ferenc Barat, Ferenc Maurič, Atila Cernik i Pal Bender, pa i Jožef Ač, koji je u „Forum”-u zaposlen od 1956. godine. U godini održavanja ove akcije Oto Tolnai je postao glavni urednik avangardnog časopisa za mlade na madarskom jeziku „Symposion”, čije je uredništvo takođe bilo u zgradi izdavača, „Forum”-a. Osim njih sudelovali su još J. Benes i senćanka Valerija Guelmino (1926), pristalica nove prakse likovne pedagogije. Na ovaj se nácin stvorila grupa istomišljenika i pogodno tlo za formiranje eksperimentalne grupe, pod nazivom „EK”. Antologija vizuelnih rešenja pesama dvanaestoro stvaralalacaprojekta „Slika i stih” objavljenaje tek 1975. godine.16 Grupa „EK" (1969-1971) Želja za inovacijama je 1969. bila velika. Direktan podsticaj su davala i spomenuta intermedijalna događanja, aii su i ona bila deo globalnog trenda, u kome je svetska javnost bila okrenuta velikim tehničkim dostignućima. Ta godina je protekla u znaku osvajanjaMeseca! Cinilo se da više ništa nije nemoguće i nije čudo što je neumorni inovator, Jožef Ač (1914— 1980), osećao sa grupom istomišljenika da je došlo vreme novih dostignuća i u samoj umetnosti. S druge strane, to je bio deo odgovora na društvenu i političku situaciju u svetu, kojaje 1968. dostigla vrhunac krize (Vijetnam, izraelsko-arapski rat, sovjetsko-kineski pogranični sukob, studenske demonstracije, itd.). Promene su se morale desiti i u umetničkom izrazu - razvija se konceptualizam, a slikarstvo se vraća figuri, jer je postalo jasno da je dotadašnjom umetničkom pomkom nemoguće uticati na prekvalifikaciju stvarnosti.17 Kao što smo videli, Ač i kolonija su bili u toku tih i takvih promena. Osim toga u Vojvodini je stampa bila puna komentara i drugih napisa o zaostalosti Vojvodine, što je Ač propratio komentarom i o zaostalosti njene umetnosti - naročito je tome dao glasa nakon gostovanja umetnika iz Temišvara, kod kojih je video vise eksperimentisanja.18 Tako su se sa Acorn pri senćanskoj koloniji, kao deo procesa pokrenutog ranijih godina, 1969. godine udružili istomišljenici spremni na eksperiment u umetnosti: Ferenc Barat (1946)19, Jožef Beneš (1930),Laslo Kapitanj (1937)20, Ferenc Maurič (1945.)21, Jožef Markulik (1935-1994)22 i Pal Petrik (1916—1996)23. U dugim polemikama i u štampi Ač je davao obrazloženja o potrebi grupisanja. Po njegovom mišljenju, umetnici koji idu samo svojim individualnim putevima u našim uslovima ne mogu postići značajne rezulatate. „Najčešće mogu dati samo provincijsku varijantu pokreta koji do nas stižu iz centra..- kaže i dodaje: „Vojvodina ne oskudeva u talentima, već u idejárná.” Po njemu, došao je trenutak za stvaranja autohtone kulture, zasnovane na poznavanju savremenih - vojvođanskih problema, a za neostvarivanje te težnje dotadašnjih pojedinačnih pokušaja optužuje sredinu, koja je pasivna i nezainteresovana. Savremeni umetnik će samo aktuelnim pristupom postati funkcionálni deo društva.24 Ač će jednom kasnijom prilikom reći da je umetničko-omladinska grupa „Csurgó” prva počela obrađivati vojvođanske teme, ali sredstvima slikarstva raspoloženja.25 Takve Ačove izjave i težnje su, svakako, bile u sprezi sa širim tendencijama tadašnjeg vremena, kao recimo sa sagledavanjem razvoja vojvođanske umetnosti u proteklom posleratnomperiodu. Desetog jula 1969. godine u Senti su zasedali predstavnici novosadske Jožef Ač, Valerija Guilmino, Jcćjf Beneš, Oto Tolnai i István Domonkos, pre početka hepeninga u Senti 1969. godine R3
