Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)

METNICKE KOLONIJE U SENT

gandističko-angažovanim sadržajem i akademizovanom fonnom, a karakter rada u koloniji - slikanje u pleneru, samo je po sebi nametnulo takvo interesovanje.8 Konjoviéev doprinos je bio i radanje kovanice „vojvodanski pejzaž”, što je aludiralo na težnju stvaranja specifičnog vojvodanskog slikarstva. „Valjda će se bas u Senti zasnovati jedno Vojvodini svojstveno slikarstvo, o kome smo do sada, na žalost, mogli samo razgovarati” - kaže 1952. godine, povodom osnivanja kolonije u Senti, književnik, Konjoviéev sugradanin i dobarprijatelj, János Herceg.9

Pojava nove generacije i novih stremljenja

Prvi period senćanske kolonije poklapa se sa slikarstvom pejzaža i zasniva se na radu prve generacije učesnika, od kojih su neki i dalje nastavili sa ovdašnjim radom: M. Konjovié, B. Petrović, Đ. Bošan, S. Maksimovié, Z. Petrović, M. Nikolajevié, I. Safranj, P. Petrik, A. Oprešnik, M. Kerac, S. Trumić. Stvaralaéki pornak će se desiti u drugoj polovini pedesetih godina, ispitivanjemnovoglikovnogjezika usmerenog ka apstrakciji i slikarstvu materije - enformelu. Promenama će pridoneti i prisustvo sa beogradske akademije 1956. pristiglogJoŽEFABENEŠA(1930). On će pored Ača u Senti, postepeno, zauzeti Konjoviéevo mesto i snažno delovati u Senti i iz Sente, za vreme i van saziva kolonije, sve do odseljenja iz grada 1978. godine10. Beneš predaje likovno vaspitanje u senéanskoj gimnaziji od 1956. do 1971.“ - imavši među učenicima i kasnije sarađnike u umetnosti, kao što je npr. književnik Oto Tolnai (1940.) - a potom sa stalnim radnim odnosom prelazi u senćanski mu-2

zej, postavši pored Geze Tripolskog dóiméin kolonije. Sa njim je senćanski likovni život, kao i život kolonije, dobijao nove snažne impulse i menjao karakter, koji se harmonično preplitao sa težnjama Jožefa Ača. Njih dvojica, sličnog temperamenta, spremnog na komunikaciju i aktivnost, privuéiée nove učesnike, sa kojima će oblikovati novi profil kolonije. Beneš je u toku leta 1961. izlagao na „Izložbi mladih slikara” u Senti sa Ferencom Deákom ( 1938),Endreom Faragoom (1929-1986), Laslom Kapitanjom (1937), Jožefom Markulikom (1935-1994), Peterom Mojakom (1933) i Gáborom Silađijem (1926), pripadnicima generacije koja je počela saradomu koloniji od 1958. Geza Tripolski je povodom te izložbe zabeležio da je stalna briga bila prihvatanje mladih, dók su mladi izjavili da i njih uzbuduju pejzaž i okolina i da žele da nađu sopstveni rečnik, stil, ne želeći pri tome da oponašaju svetske trendove12. Znači, u težnji za stvaranjem karakteristične vojvođanske umetnosti, na neki nácin su nastavili Konjoviéevsku tradiciju kolonije.

A onda je nakon višegodišnjeg delovanja protkanog krizama - medu kojima je bila i borba sredine i kolonije za i protiv apstrakcije i novih tendencija, sa generacijskom prinovom usledio i novi angažman 1966. godine: dan slikanjaakvarela, koji traje do danas. Tada su tu akciju nazvali hepeningom (uéestvovali su: Oprešnik, Kerac, Karlavaris, Faragó, Maurié, Ač, Beneš, Stojanovié-Sip), a cilj je bio približiti se publici. Izložene radove su putem lutrije prodavali, što je i danas obiéaj, iz éega proizlazi da su se zidovi senéanskih kuéa, kao i muzejska kolekcija pozamašno obogatili, a da i ne govorimo o znaéaju negovanja ovog, pomalo uvek

zapostavljanog žanra. Drugi hepening se dogodio 1968. godine, kada su odluéili da poéetak svaké godine obeleže nekim dogadajem. Petnaestog juna su na senéanskom korzou, nasuprot gimnaziji, podigli skele i razapeli ogromno platno. Vise stotina letaka je pozivalo gradane na uéešće na veéemjem nastupu slikara - Aé, Benes, Guelmino, Petrik i élanovi subotiéke kolonije mladih „Csurgó”13, sa učešćem dva mlada književnika, Ota Tolnaija (1940) i Ištvana Domonkoša (1940). Ta godina ée biti prva u istoriji kolonije kada ée se sadržajno potpuno prekinuti sa dotadašnjom praksom - slikanjem senéanskih motiva. Doduše, neki stvaraoci su véé i ranije unosili tematskeinovacije i to uglavnom oni koji su eksperimentisali u domenu tehniékih inovacija slikarstva: npr. 1965. godine kada Petrik istražuje sa peskom, Ač „češlja” uljanu površinu síiké, tema mu je auto, a sledeée godine motor. Hiljadu devetsto šezdeset sedme godine veéina se umetnika bavi temom „éovek i masina”14, a 1968. godine, na sazivu koji je poéeo pomenutim hepeningom, teme su bile po slobodnom izboru (Aé nastavlja sa problemom automobila, Beneš je „okupiran” kablovima, neki su inspirisani hipi-pokretom), a 1969. se pák rada ideja o potrebi tematizacije vojvodanskih problema, tj. jedne programske umetnosti. Tome je prednjačila književno - likovna izložba „Slika i stih”, održana maja iste godine u Senti, koju možemo nazvati nastavkom hepeninga iz 1968. Imalaje veliki odjek i smatrana je eksperimentom spajanja dva umetnička medija15, a s druge strane ukazala je na sve veću povezanost sa stvaraocima iz kruga formiranog oko izdavačke kuée „Forum” u Novom Sadu. Učesnici te akcije su, naime, uglav-