Hajnal Jenő (szerk.): Ötvenéves a Zentai Művésztelep (Zenta, 2002)

sinhrono koristimo Ačovim novinskim kritikama i drugim tekstovima, njegovim likovnim korpusom i biografijom, kao i likovnim korpusom i hronikom kolonije. Umetnička kolonija Senta i Jožef Ač pripadaju jedno drugom kao grad Senta i Tisa, reka u pokretu.

Startnu poziciju kolonije Ač je odredio pozvavši imena koja su pripadala avangardnoj struji naše likovne scene. Medu njima važno mesto je zauzimao vojvodanski slikar, veliki avangardist, Milan Konjović( 1898-1993), čije stvaralaštvo odlaskom na kolonije ulazi u tzv. sintetičku fazu. Konjović 1951. godine u Beogradu priređuje izložbu, kao i Petar Lubarda i grupa „Samostalni” (sa učešćem vojvođanskih autóra M. Konjovića, B. Petrovića i I. Šafranja - prisutnih i na prvom sazivu kolonije), označivši radikalne korake u našem likovnom stvaralaštvu. To su bili prvi progiesivni nastupi u pravcu apstrakcije u vreme jeke socijalističkog realizma, potenciranog stavovima politike i zvanične likovne kritike. Istovremeno i u Vojvodini počinju da se dešavaju neke, tada veoma retke, samostalne izložbe sa klicom novog duha, kao što su nastupi Milivoja Nikolajevića, Boška Petrovića, Ankice Oprešnik, Milana Kerca, Milana Konjovića i Imrea Safranja (ponovo su to imena prvih aktéra senćanske kolonije). Međutim, medu ovim izložbama ističe se i jedna kolektivna, koja je imala veliki odjek u Vojvodini, a koja je po nekima bila neposredan povod osnivanju kolonije: Izložba umetnika Madara Vojvodine, otvorena 26. juna 1952. godine na Paliću. Ona je uzburkala javnost i načinila likovnu umetnost aktuelnom - kaže Bela Duránci u svojoj monografiji o kolonijama2, te dodaje: „Agilni Jožef Ač, jedan od

O-GODISNJIC

organizatora te izložbe, pripremao je istovremeno u drugoj polovini juna umetničku koloniju, čije je osnivanje predložio Senćanima”. Međutim, treba dodati i drugu važnu činjenicu: ova izložba je manifestovala i borbu za novu koncepciju likovne umetnosti, čiji su pobomici bili selektori izložbe: na prvom mestu, grafičar Đerđ B. Sabo (1920— 1963), zatimJoŽEF Ač (1914-1990), Milan Konjović (1898-1993), Andraš Hanđa (1912-1988), te književnik JanoS Herceg (1909-1995). Njihovi stavovi su izazvali negodovanje zbog posebnih kriterijuma za amatere, među kojima su se našli i neki do tada visoko kotirani pojedinci, ali se prašina digla i oko apstraktnih tendencija. 0 tome najbolje govori dvoboj karikaturamaZoLTANA Kovača Strika (1912— 1985) Hmrea Šafranja u dnevnom listu na mađarskom jeziku „Magyar Szó”. Striko, po edukaciji fizičar, kao karikaturista i ilustrator vise vojvođanskih listova - pa i „Magyar Szó”-a, prvo je kritikovao Đerđa B. Saboa, prikazujući samog sebe kako nosi ogromnu sliku, sa rečima: „Molim lepő, ja sam večiti amater, pa ako smem učestvovati samo sa jednom slikom, neka ona bar bude izdašna!”3 Posle toga je objavio još jednu karikauru, dosta brutalno ismevajući Safranja: ispred apstraktne slike sa Safranjevim potpisom stoji Šafranj, lupajući sebe u glavu čekićem i Striko, kao povraćajući na dole položene, takođe apstraktne slike, sa sledećim tekstom „Pikaso: Mislio sam da sam ja najapstraktniji... Hajte molim vas, recite mi šta prikazuje ova apstrakna kompozicija! Safranj: Upravo i sam razbijam glavu oko toga. Zapravo, čekao sam objašnjenje od vas, maestro. Ali ako ni vi ne znate, već ée to da odgonetne neko

2

od paliékih posetilaca.”4 Naravno, kao i uvek, Safranj nije ostao dužan, pa odgovara karikaturom na kojoj postideni Striko savija glavu pred ženskom alegorijom umetnosti i mucajuéi moli za oproštaj, a pored njega stoji Safranj uzdignute glave, pogleda uperenog ka ženskom liku i pita sta da radi sa grešnikom. Ona odgovara: „Pustimo ga neka se igra!”5

Ceo taj dijalog, kao i ceşti intervjui sa učesnicima- što je bila no vina, jer su do tada o dogadajima pisali samo novinari6 - odvijao se paralelno sa osnivanjem kolonije u Senti. Tako možemo videti opšte raspoloženje i probleme startne pozicije, aii će se „ratobome čarke” za i protiv apstrakcije odvijati i kasnije, tokom 1960/61. godine, na stranicama „Magyar Szó”-a, pokrenute upravo aktivnošću kolonije. Znači, senćanska kolonija je od samog početka „plutala pod sumnjom, kao žarište apstraktne kuge”7, iako je, posmatrajući teme, bila sas vim klasična sve do 1967. godine. U toj prvoj fazi su permanentno bili slikani senćanski motivi - ponajviše pejzaž i ljudi, pa čak i nakon poslednjeg aktivnog učešća Milana Konjovića 1961. godine. Önje ugledom i karmom u toj meri uticao na prisutne slikare, da je u nekim slučajevima teško razlikovati njegove od slika nekih drugih učesnika (snažan kolorit, deformisana, ali čvrsta konturna linija, ekspresivan potez, itd.), a 1959. godine je, povodom četrdesetogodišnjice njegovog umetničkog rada, na priređenoj izložbi „Ljudi” u Senti bio prisutan nezapamćeno veliki broj posetilaca. Istoričar umetnosti Sava Stepanov je ukazao na bitnu činjenicu: pejzaž je zapravo bila neutralna tema, kroz koju se uspešno izbegavala programirana tematika nalagana dnevnom politikom, sa propa-